Kulturno udruženje Nova Akropola
Nova Akropola | Okultna filozofija u engleskoj renesansi - Nova Akropola
5277
post-template-default,single,single-post,postid-5277,single-format-standard,ajax_updown_fade,page_not_loaded

Okultna filozofija u engleskoj renesansi

Objavio akropola u Kultura, Članci

(Prema delima Frensis Jejts)

Zvanična istorija koju učimo u školi i nalazimo u većini knjiga daje nam samo delimičan pogled na stvarnost i izostavlja stvari koje se ne uklapaju u preovlađujuće shvatanje. Primer toga je engleska renesansa i njene veze sa okultizmom. Standardna istorija toga doba govori nam o podvizima ser Frensisa Drejka (Sir Francis Drake) i ser Voltera Ralija (Sir Walter Raleigh), o blistavom dvoru Elizabete I i o tome kako je Nepobediva armada nestala pod talasima. Međutim, malo toga se čuje o Ralijevim okultnim studijama i još manje o kraljičinom strastvenom interesovanju za takva pitanja; a na okultizam doktora Džona Dija (John Dee) gleda se kao na kakvu nedoslednost, donekle ekscentrično zastranjenje velikog matematičara i učenjaka.

Portret ser Voltera Ralija sa natpisom na desnoj strani: „Aetatis suae 34 An(no) 1588“ („Godine 1588. u njegovoj 34.“) i levoj, koji je ujedno i njegov slogan: „Amore et Virtute“ („Ljubavlju i Vrlinom“). Nacionalna Galerija Portreta, London.

Ovakvo isuviše jednostrano i nepotpuno viđenje istorije pokušala je da ispravi naučnica Frensis Jejts (Frances Yates) u svojoj znamenitoj knjizi Hermetička filozofija i elizabetansko doba [1], koju je napisala sedamdesetih godina prošlog veka.  Blisko povezane sa ovom su njene druge knjige Đordano Bruno i hermetička tradicija [2] i Rozikrucijansko prosvetiteljstvo [3]. Autorka nedvosmisleno ukazuje na prožetost renesanse uticajem okultne filozofije, otkrivajući da su praktično sve velike ličnosti renesanse bile aktivno zainteresovane za hermetizam, kabalu, magiju i neoplatoničku filozofiju. Prema gledištu Frensis Jejts, ova okultna filozofija bila je ključna pokretačka sila u renesansi, snažnija čak i od Erazmovog racionalnog humanizma.

Šta je renesansa?

Sama reč renaissance, francuskog porekla, znači ‘preporod’, a istorijski se odnosi na ponovno buđenje interesa za klasični svet i njegova znanja koje je pokrenuto u Firenci oko 1400. godine [4]. Osnovna razlika između renesansnog i srednjevekovnog pogleda na svet je u njihovom shvatanju čoveka – dok ga srednji vek posmatra kao stvorenje potčinjeno svemogućem Bogu, renesansa ga doživljava kao biće sa beskonačnim, božanskim potencijalom.

Engleska renesansa

Engleska renesansa je počela najmanje sto godina posle italijanske. Pokrenuta je na dvoru Henrija VIII, sa humanistima poput Tomasa Mora (pisca Utopije; Thomas More) i kompozitora Tomasa Talisa (Thomas Tallis), a doživela je svoj procvat u elizabetanskom dobu (1558-1606). Najveća dela engleske renesanse nisu nastala na području likovne umetnosti ili arhitekture kao u Italiji, već na području književnosti [5] i muzike. Najveće ime je svakako Šekspir, ali bilo je još istaknutih pesnika, kao što je Edmund Spenser, za čiju je Vilinsku kraljicu [6] Frensis Jejts rekla da je prožeta okultnom i neoplatoničkom filozofijom.

Portret ser Filipa Sidnija. Nacionalna Galerija Portreta, London.

Elizabeta Prva je bila otvorena osoba, ispunjena entuzijazmom i ljubavlju prema znanju. Njen tutor je bio veliki humanist Rodžer Eskam (Roger Ascham), ali takođe je pokazivala veliki interes za okultna pitanja. Kada je Džon Di, veliki okultista tog perioda, napisao svoje istaknuto ezoterijsko delo Hijeroglifsku monadu [7], pozvala ga je u posetu da joj ga lično obrazloži. Ohrabrivala je krug dvorjana okupljenih oko ser Filipa Sidnija (Sir Philip Sidney) da neguju duh renesanse na njenom dvoru.

Reformacija i protivreformacija

Uporedo sa renesansom, religijski pokret poznat kao reformacija počeo je u Nemačkoj u ranom šesnaestom veku, sa Martinom Luterom na čelu. Pokret se protivio korupciji i idolopoklonstvu katoličke crkve i zalagao za povratak vrednostima ranog hrišćanstva i biblijskoj reči. Kako je ovo uzdrmalo ustanovljeni poredak kojim je dotada dominirala katolička crkva, unutar nje je nikao pokret protivreformacije, što je proizvelo krvava sučeljavanja i verske ratove između katolika i protestanata. Jedan od poznatijih incidenata je takozvana Vartolomejska noć, 1572. godine u Parizu, u kojoj su ubijene hiljade hugenotskih protestanata.

U Engleskoj se protivreformacija pojavila u vidu petogodišnje vladavine kraljice Meri (’Krvave Meri’, kako su je nazivali njeni protestantski podanici), supruge kralja Filipa II od Španije i ćerke Henrija VIII i Katarine od Aragona. Nakon njene smrti 1558. godine presto je nasledila Elizabeta I.

Šta je okultna filozofija?

Njenu srž čini uverenje da sve znanje dolazi iz jednog izvora, kojeg su renesansni filozofi nazvali prisca theologia ili ‘drevna teologija’. Prema rečima Pitera Frenča (Peter French) [8]: „Religijski hermetizam je odbacio dogmatičnu teologiju, naglasio mistično jedinstvo svih religija i jednost [9] Boga, i istakao iskonsko hrišćanstvo i čovekovo urođeno znanje o Božanskom.“ Pored toga, postojalo je i čvrsto uverenje da ljudsko biće može da stekne božansko znanje kroz duhovne vežbe, magijske prakse, simbole, alhemiju, astrologiju i istraživanje prirode i njenih zakona. Drugim rečima, kroz znanje o Čoveku, Prirodi i Bogu.

Zasnovana na jedinstvu znanja, ova filozofija je urodila opštim duhom tolerancije koji možemo videti kod svih njenih predstavnika: od kraljice Elizabete do ser Voltera Ralija i, naročito, filozofa poput Džona Dija i Đordana Bruna. Elizabeta je (kao i stari Rimljani) bila uverena da ono što se događa u čovekovoj duši treba da bude njegova lična stvar, dok god postupa u skladu sa običajima države. Bruno je govorio da su od čovekog verovanja mnogo važniji njegov način života i odnos prema drugim ljudskim bićima.

Izuzetna ličnost Džon Di

Portret Džona Dija kada je imao 67 godina. Univerzitet Oksford.

Džon Di je rođen 1527. godine u porodici velškog porekla koja je, prema njegovim rečima, vukla poreklo od starih britanskih kraljeva. Već u ranoj mladosti istakao se zbog svoje zdušne posvećenosti znanju. Putovao je širom Evrope i, kada je imao dvadeset tri godine, kao sjajnom matematičaru, ponuđeno mu je mesto profesora na pariskom univerzitetu. Ovo nameštenje je odbio, a po povratku u Englesku pozvan je da bude astrolog kraljice Meri. Međutim, 1555. godine je zatvoren zbog sumnje da je pokušavao da začara kraljicu. Čovek sa kojim je delio ćeliju spaljen je na lomači, ali Di je uspeo da dokaže svoju nevinost i naposletku je oslobođen. Ipak, do kraja života je morao da se nosi sa optužbama za čarobnjaštvo, koje je uporno poricao. Nije porekao da je koristio magiju, ali je tvrdio da Biblija odobrava dobru magiju.

Oni koji su ga poznavali smatrali su ga veoma dobrim i iskrenim čovekom. Međutim, imao je mnogo neprijatelja, a javno mnjenje, ogrezlo u neznanju i praznoverju, uvek ga je videlo kao čarobnjaka. Jednom prilikom kad je Di bio van zemlje, svetina je orobila njegovu kuću i biblioteku. Mnoge njegove vredne knjige su tada izgubljene.

Kraljica Elizabeta je odobravala i ohrabrivala njegova okultna i druga istraživanja. Međutim, kako se bližio kraj njene vladavine, sa umnožavanjem društvenih i političkih problema, njena podrška je postajala sve slabija… Kraj života dočekao je  siromašan i nepoznat za vreme vladavine Džejmsa Prvog.

Di je bio i stručnjak za navigaciju i kartografiju. Njegovu mapu obale Severne Amerike, koju je nacrtao na osnovu razgovora sa iskusnim kormilarom, koristio je ser Volter Rali u svojoj ekspediciji za osnivanje Virdžinije [10]. Učenjaci i navigatori su ga posećivali u njegovoj kući pored Temze u Mortlejku, u Sariju, gde su se sa njim konsultovali o filozofskim i praktičnim pitanjima i istraživali njegovu ogromnu biblioteku, koja je sadržavala preko 4000 knjiga i rukopisa. Kembridž je u to vreme imao samo 451 knjigu i rukopis u svojoj biblioteci!

Slika sa korica dela Džona Dija „General and Rare Memorials Pertaining to the Perfect Art of Navigation“.

Njegova strast prema znanju navela ga je da napiše molbu kraljici Meri, predlažući joj da osnuje Kraljevsku biblioteku, koja bi postala riznica svih važnih dela iz celog sveta – projekat poput Aleksandrijske ili Britanske biblioteke. Tražio je od nje i da zaštiti stare spomenike, jer je znanje o prošlosti smatrao izuzetno vrednim. Nažalost, njegova molba nije uvažena.

Bio je veliki matematičar; uredio je prvo englesko izdanje Euklidovih dela u prevodu ser Henrija Bilingslija (Sir Henry Bilingsley), napisavši čuveni predgovor koji se smatra njegovim ‘filozofskim manifestom’. U njemu izlaže značaj matematike za sve umetnosti i nauke, naglašavajući važnost brojeva kao ključeva za sve znanje – sledeći svog filozofskog heroja, ‘božanskog Platona’.

Di je bio mentor praktično svim istaknutim ličnostima toga vremena. Bio je tutor grofu od Lestera Robertu Dadliju (Robert Dudley), dugogodišnjem prijatelju kraljice Elizabete. Imao je veliki uticaj i na Dadlijevog nećaka, ser Filipa Sidnija, izuzetnog pesnika, diplomatu i vojnika. Sidni je bio u centru kruga pesnika i filozofa (The Sidney Circle) na Elizabetinom dvoru, onog istog kruga koji je primio Đordana Bruna tokom njegovog dvogodišnjeg boravka u Londonu (1583-1585). Pesnika Edmunda Spensera, takođe člana kruga, Frensis Jejts naziva ’pesnikom Dijeve filozofije’. Možemo uočiti, na primer, sugestivno neoplatonički naziv jedne od njegovih poema, Himne nebeskoj lepoti.

F. Jejts takođe tvrdi da se uticaj okultne filozofije može pronaći u Šekspirovim delima. Na primer, ona predlaže tumačenje prema kojem Biron u Nenagrađenom ljubavnom trudu predstavlja Đordana Bruna; Kralj Lir oslikava Džona Dija u poznom dobu, kada ga je okolina odbacila; Prospero u Oluji smatra se oličenjem Dija kao dobrog maga; dok se u Mletačkom trgovcu nalazi značajan govor o Muzici Sfera.

Di je bio i u bliskom kontaktu sa krugom Henrija Persija, IX grofa od Nortamberlenda (takozvanog ‘grofa čarobnjaka’), koji je imao više naučno-tehničkih sklonosti nego Sidnijev krug. Glavni među njegovim članovima bio je ser Volter Rali, ali su među njima bili i sjajan matematičar Tomas Hariot (Thomas Hariot) i pesnik Džordž Čepmen (George Chapman), autor Senke noći. Postoje pretpostavke da su ovi ljudi oformili ‘školu’ posvećenu okultnim i naučnim studijama, kasnije nazvanu Škola noći.

Prema Frensis Jejts, Džon Di je bio ključna ličnost za širenje ideje o prosvećenom carstvu koje bi savladalo papske sile starog sveta i povelo u novo doba tolerancije i mira, inspirisano hermetičko-hrišćanskom religijom. Otpor protiv takvog projekta na kraju se pokazao prejakim, ali ideje možemo nazreti u njegovom delu General and Rare Memorials Pertaining to the Perfect Art of Navigation gde, između ostalog, izlaže principe mira i stabilnosti na kojima bi ovo carstvo bilo zasnovano.

Slika sa korica prevoda Euklidovog dela „Elementi“, objavljenog 1570. godine u Londonu.

Frensis Jejts takođe kaže da je kult Elizabete, Devičanske kraljice, simbolizovane grčkom boginjom Astrejom, za ovo novo vreme bio pozitivan kult koji bi okončao tadašnju neprosvećenost i netrpeljivost i postao središte viteštva, naučnog i praktičnog napretka, umetnosti i filozofije. Ovaj ideal je u velikoj meri prisutan i u karakteru likova mnogih Šekspirovih dela. Prema grčkoj legendi, Astreja je u dobu mudrosti zajedno sa ljudima boravila na Zemlji, ali kad je prevladala iskvarenost uzdigla se na nebo i pretvorila u sazvežđe Devicu. Vratiće se, legenda dalje kaže, da povede čovečanstvo u novo Zlatno doba, u Utopiju.

Iz ovih nekoliko primera možemo uvideti koliko pozitivan efekat okultna filozofija može da ima na društvo, kada je vreme za nju sazrelo a njeni predstavnici dovoljno odlučni i inteligentni da dosegnu svoje ciljeve. Iako se činilo da se ‘elizabetanskim eksperimentom’ na kraju ništa nije postiglo, Frensis Jejts u svojim drugim delima govori o sledećem pokušaju da filozofija doprinese razvoju svesti pojedinca i društva. Pitanje je da li može da se govori o uspehu i neuspehu u današnjem značenju tih pojmova, jer ako se kulturni i civilizacijski impuls nije ugasio hiljadu puta, to je zato što je neko dunuo u njegov žar hiljadu i prvi put. Nije stvar u trenutnim ‘uspesima’, već u kontinuitetu i prenošenju znanja iz generacije u generaciju.

Možda je ljudskim bićima potrebno da iskuse i sagore mnoge plodove delovanja pre nego što postanu sposobna da izgrade društvo utemeljeno na slobodi, saradnji i uzajamnoj privrženosti, što stvara uslove neophodne za razvoj čoveka. Na ova nastojanja ne možemo da gledamo kao na neuspeh jer su ovi impulsi podstakli čudesna ostvarenja na polju kulture, napredak u nauci, a iznad svega, posejali su seme tolerancije i mira u duši čovečanstva. Jednog dana ovo seme će proklijati i doneti novo prosvetljeno doba.

 

medjas

Autor: Džuijan Skot (Julian Scott). Članak objavljen na međunarodnom sajtu Nove Akropole http://library.acropolis.org/the-occult-philosophy-in-the-english-renaissance/. Uz dozvolu autora ustupljen sajtu www.nova-akropola.rs . Sa engleskog prevela Tijana Repajić.

[1] The Occult Philosophy in the Elizabethan Age
[2] Giordano Bruno and the Hermetic Tradition
[3] The Rosicrucian Enlightenment. Prema rečima F. Jejts, ovde se ’rozikrucijansko’ ne odnosi na „moderne grupe istraživača različitih formi okultizma“, kako bi moglo da se protumači, niti se ’prosvetiteljstvo’ odnosi na pokret prosvetiteljstva 17. i 18. veka. U predgovoru ove knjige ona kaže: „Zaista je u ranom sedamnaestom veku postojao pokret koji bi se mogao nazvati ’rozikrucijansko prosvetiteljstvo’, i o tome je ova knjiga. ’Rozikrucijansko’ u ovom čisto istorijskom smislu predstavlja fazu u istoriji evropske kulture koja povezuje renesansu i takozvanu naučnu revoluciju sedamnaestog veka. To je faza u kojoj je renesansna hermetičko-kabalistička tradicija primila uticaj jedne druge hermetičke tradicije – alhemije.“
[4] Odličan uvod u različite struje mišljenja koje su dovele do kulturne renesanse Evrope može se naći u knjizi Duh renesanse od Fernanda Švarca (Fernando Schwarz) i Izabel Oman (Isabelle Ohmann).
[5] Uglavnom drame i poezije.
[6] Faerie Queene, Edmund Spenser
[7] Monas Hieroglyphica, John Dee
[8] Autor knjige Džon Di: svet elizabetanskog maga (John Dee: The World of an Elizabethan Magus)
[9] „Jednost je filozofski koncept koji označava odsustvo mnoštva i podeljenosti. To je svojstvo onoga što je jedno i u sebi ne sadrži nikakvu mogućnost različitosti. Jednost je identitet u metafizičkom i ontološkom smislu i znači da je biće nepodeljeno u sebi.“ (Filozofski rečnik, Branko Pavlović)
[10]  Mapa se danas nalazi u Britanskom muzeju.

Izvori fotografija:

Dcoetzee | Wikimedia Commons | File:Sir Walter Ralegh by ‘H’ monogrammist.jpg
Dcoetzee | Wikimedia Commons | File:Sir_Philip_Sidney_from_NPG.jpg
Lukius | Wikimedia Commons | File:John_Dee_Ashmolean.jpg
Wellcome Library | wellcomelibrary.org/item/b14658197/
MAEGANWRITESON | Olneytempest.wordpress.com/
Project Gutenberg | www.gutenberg.org/ebooks/22062/

19 Apr 2017