NASILJE NAŠEG VREMENA

Neki govore da je nasilja uvek bilo, samo se o njemu nije toliko govorilo. Sada smo postali humaniji i netolerantniji na nasilnička ponašanja pa o tome više pričamo. Drugi govore da nikada nije bilo toliko nasilja kao danas.

Činjenica je da otkad postoji čovek postoji i nasilje. U vremenima kad je čovekova svest bila usmerena na borbu za opstanak, agresivno ponašanje je bilo korisno u odbrani i napadu jer su preživljavali oni borbeniji i jači. Ponekad je nasilje bilo posledica straha od različitosti, nerazumevanja tuđeg pogleda na svet ili kulture. Na globalnom planu, tokom cele istorije čovečanstva nije bilo vremena kad se nije vodio neki rat i kad nasiljem nije nastojala da se stekne neka korist. Zaista, uvek je bilo nasilja proizašlog iz pogrešnih uverenja, osećaja ugroženosti, pohlepe za tuđim.

No, ono što naše vreme čini drugačijim i što zastrašuje jeste eskalacija nasilja u kome svako može postati žrtva bezumnog, besmislenog nasilja koje je samo sebi postalo svrha.

Još pre samo nekoliko desetina godina mogli smo mirno da šetamo gradovima bez straha da će nas neko osakatiti ili ubiti samo zato što mu je dosadno. I tada je postojala dosada, ali nikome nije padalo na pamet da je lek za dosadu šutiranje slučajnog prolaznika. Nije bilo potrebe da se škole uočljivim tablama označavaju kao mesta nulte tolerancije na nasilje. Podrazumevalo se da takve tolerancije nema, a oni koji bi prekršili to nepisano pravilo bili bi obeleženi kao loši i problematični, odbačeni od nenasilne većine. Odlazilo se na fudbalske stadione i strastveno navijalo za svoj klub, ali nije bilo potrebe da se donosi zakon o navijačima kako bi se od nasilne rulje zaštitili stvarni ljubitelji fudbala ili inventar stadiona. Nekada je čak i u tučama uličnih bandi bilo nekog kodeksa ponašanja i osećaja časti, pa je npr. bilo kukavički da se tuče slabiji od sebe ili neko ko leži na podu. Cenila se hrabrost, ali ne okrutnost.

Pre samo nekoliko decenija bilo je nezamislivo da neki adolescent dođe u školu i puca po učenicima i profesorima s namerom da ubije.

Danas svega toga ima. Psiholozi, psihijatri, sociolozi iznose svoja stručna mišljenja i pokušavaju da objasne razloge, no čini se da su i oni zatečeni eskalacijom besmislene okrutnosti. Činjenica da je neki mladi čovek razvio ličnost koja je potpuno neosetljiva na tuđu patnju i koja užitak ili olakšanje pronalazi u premlaćivanju i ubijanju drugih ljudi, ništa ne objašnjava. Pitanje nije kakav je taj mladi nasilnik, nego zašto je takav postao? Zašto je sve više mladih ljudi kojima vladaju destruktivne emocije, koji se zanose nasilnim ideologijama, koji svoje samopoštovanje i osećaj vrednosti pronalaze u sirovoj fizičkoj sili?

PONAŠANJE MLADIH ODRAZ JE KULTURE U KOJOJ ŽIVE

Početkom prošlog veka Margaret Mid (Mead), poznati etnolog i psiholog, proučavajući ponašanje mladih u tri polinezijska plemena, utvrdila je da se adolescentska kriza ne javlja u kulturama u kojima, u formi inicijacijskog obreda, postoji jasan prelaz iz detinjstva u odraslo doba. Svakom mladom čoveku bilo je jasno šta se od njega očekuje, koje osobine mora da izrazi i kako treba da se ponaša da bi bio prihvaćen u svet odraslih. Sve dok to nije mogao, zajednica ga je smatrala detetom i tako se prema njemu ponašala. U uređenom društvu, koliko god ono bilo prema našim merilima primitivno, ukoliko postoji jasan sistem vrednosti i svako ima svoje mesto i ulogu, mladi čovek bez većih kriza ulazi u svet odraslih.

Ponašanje mladih odraz je kulture u kojoj se razvijaju. Adolescentska kriza, čije su karakteristike buntovništvo, otpor prema autoritetu i vladajućim vrednostima, karakteristika je savremene civilizacije. Mladi više nisu sigurni u vrednosti odraslih jer ih i odrasli samo deklarativno zastupaju. Tumačiti nekome da treba da pomaže drugima, da bude pošten ili da trudom i naporom postiže uspeh, dok svakodnevno posmatra svet u kome se ništa od toga stvarno ne ceni, nije samo licemerno, nego i uzaludno. Ako se mladima ne nude nedvosmisleni kriterijumi vrednosti, ako im se ne postavljaju jasni ciljevi koje moraju da postignu kako bi ih društvo poštovalo, ako im odrasli nisu uzori u ostvarenju tih ciljeva i življenju tih vrednosti, onda se javlja kriza, lutanje, praznina.

Ali, nasilje našeg vremena nije više posledica samo adolescentske krize kroz koju se preispituju vrednosti sveta odraslih. Ono je posledica potpunog izostanka istinski vrednih ciljeva. Naša kultura je postala kultura primitivizma i gubitka ljudskog dostojanstva u kojoj je za novac sve moguće prodati i kupiti, kultura u kojoj se podilazi strastima i nagonima, i ne nalaze argumenti zašto to nije dobro. Sadržaji koji odgajaju i oplemenjuju ljude postali su toliko retki, da je prosečan čovek izgubio sposobnost njihovog primanja, pa su mu nezanimljivi i nerazumljivi. I tada, pod izgovorom “ljudi to traže”, iz novina, časopisa, televizije zapljuskuju nas sadržaji koji podilaze najnižim ljudskim nagonima. Zar očekujemo od mladog čoveka da se snađe u takvoj kulturi, ugasi televiziju, skrene pogled s časopisa, otrgne se od banalnosti, vulgarnosti, surovosti i u sebi pronađe putokaze prema plemenitosti, saosećanju, ljudskoj vrlini?

ZABORAVLJENI MORAL

Kada su bogatog poslovnog čoveka, koji je nekoj siromašnoj afričkoj državi skupo prodavao vodu, pitali je li moralno to što radi, odgovorio je protivpitanjem – “a šta je to moral?” – i nastavio o etičkim principima poslovanja kojih se njegova kompanija strogo pridržava.

Danas je pojam morala toliko relativizovan i obezvređen da se čovek zaista ponekad pita čemu uopšte moral služi i zašto bi trebalo da bude moralan. S druge strane, u religijama i tradicionalnim filozofskim učenjima ističe se velika važnost morala, kako za pojedinca, tako i za zajednicu u kojoj živi. Moral i moralno ponašanje, kao vidljive manifestacije posedovanja ljudskih vrlina, odraz su usklađenosti čoveka sa samim sobom i preduslovi skladnih međuljudskih odnosa.

U drevnom Egiptu je moralno ponašanje bilo pokazatelj usklađenosti čoveka s božanskim zakonom. Sačuvani tekstovi govore o staroegipatskom poimanju morala:

“Želiš li da radiš dobro i da se oslobodiš svega lošeg, čuvaj se pohlepe koja je neizlečiva bolest.”

“Postavljanje prepreka (božanskom) Zakonu je otvaranje vrata nasilju.”

“Ne nanosi bol drugima ako ne želiš da Bog nanese bol tebi. Jer ako iko krene putem nasilja da bi sebi obezbedio obilje, Bog će mu uskratiti hleb iz ustiju. Čini li to kako bi tlačio druge, ne sumnjaj da će ga na koncu Bog učiniti bespomoćnim. Ne stvaraj bol među sebi sličnima jer to nije božanska volja.”

Na drugom kraju sveta, u Kini, Konfucije govori da moral unosi red u čoveka, a moralno ponašanje odražava vladavinu onog najboljeg u njemu, njegovog uma koji prepoznaje nebeski red i harmoniju. Skladni odnosi među ljudima posledica su moralnog sklada unutar svakog pojedinca. Nemoralno ponašanje posledica je neznanja i nerazumevanja, kaže Konfucije, i zato ljude treba učiti vrlini i odgajati u skladu sa moralnim ponašanjem.

Sokrat je tvrdio da u svakome postoji jednaka sklonost ka dobru i da niko ne greši namerno. No, čovek ipak čini zlo jer nema znanja, i zato je svima potrebno učenje, vežbanje i vaspitanje.

Platon govori da vrlina odražava zdravlje duše. Duša ima tri dela, nagonski koji se brine za telesne potrebe čoveka, osećajni kroz koji progovaraju emocije, i umni koji jedini može da vidi istinu i zato treba da odlučuje i upravlja ljudskim ponašanjem. Ukoliko svaki deo duše izvršava svoj zadatak, duša je zdrava, a u delovanju čoveka prepoznajemo vrlinu. Problem nastaje kada čovek misli osećajima i odlučuje nagonima, pa u njegovoj duši vlada nered. No, vrlina može da se nauči i tada je vidljiva u ponašanju.

Danas nam ove misli zvuče kao anahronizam. Pa ko još razmišlja o onome što su govorili ljudi pre nekoliko hiljada godina? Ko još čita Konfucija ili Platona? Ko uopšte nešto čita? Današnji čovek razmišlja o zdravlju tela, a ne duše. Razmišlja o tome kako da stekne što više novca i šta da njime kupi, a ne o vrlini i važnosti morala. Današnji čovek nema vremena da razmišlja o tako nepraktičnim, udaljenim, zaboravljenim temama.

Pa zašto smo onda zatečeni nasiljem našeg vremena? Zaboravljamo da čovek ne postaje ljudsko biće samim rođenjem, tako dobija samo ljudsko telo. Ljudske osobine se stiču vaspitanjem i učenjem.

NAŠA ODGOVORNOST

Ljudska priroda je sposobna za veličanstvena dela, ali i za najužasnije stvari, što nam nasilje našeg vremena sve češće očigledno pokazuje. Moralna dezorijentisanost naše civilizacije i kulture podstiče izražavanje čovekove nagonske i animalne prirode. No, moralni raspad nije karakteristika samo naše civilizacije. Svaka civilizacija imala je svoje uspone i padove. U vreme dekadencije Egipta i raspadanja sistema vrednosti, Egipćani su nam kao upozorenje ostavili ovakav opis svog Egipta:

“Video sam tu zemlju uronjenu u bol i patnju. Sada uspeva onaj koji nikada ne bi uspeo. Podiže se oružje za borbu jer zemlja živi u neredu. Prave se bakarna koplja da bi se krvlju obezbedio hleb. Ljudi se iskvareno cerekaju. Svako napada onog drugog. Pokazujem ti sina preobraćenog u tvog neprijatelja, brata pretvorenog u suparnika. Čovek ubija svog oca. Mržnja vlada među narodima i gradovima. Reči su srcu poput plamena i ono ne može da podrži ništa što ijedna usta govore. Država je sve manje vredna, a njeni su vladari sve brojniji. Sunce se skriva od ljudi.”

“Kome ću sada govoriti? Srca su okrutna, svako otima dobro svoga brata. Kome ću sada govoriti? Čovek, koji te čini gnevnim svojim zlom, biva slavljen u celom svetu, prikrivena je njegova ozloglašenost. Kome ću sada govoriti?”

Kriza i nasilja uvek je bilo i biće. No ono što je važno jeste da čovek nađe snage da i u takvim vremenima sačuva veru u istinske vrednosti, kako bi jednom opet mogla da se probudi uspavana ljudskost. Istorija nam nudi bezbroj primera hrabrih, plemenitih, mudrih ljudi koji su nam vlastitim životima pokazali kako se živi život dostojan čoveka. I danas ima onih koji pokazuju da u ovom svetu još živi dobrota i ljudska vrlina. Na nama je da im se pridružimo. Sve dok to nismo spremni, i sami smo odgovorni za nasilje i svet u kome je ono moguće. 

Marijana Starčević Vukajlović