Kulturno udruženje Nova Akropola
Nova Akropola | Mirča Elijade: Nostalgija za izvorima - Nova Akropola
1995
post-template-default,single,single-post,postid-1995,single-format-standard,ajax_updown_fade,page_not_loaded

Mirča Elijade: Nostalgija za izvorima

Posted by akropola in Praktična filozofija, Mit, Članci
mirca_elijade

Mirča Elijade

Poznata je misao Mirče Eliajdea, istoričara religija i antropologa, da je sakralno element u strukturi ljudske svesti, a ne tek neki stepen u istoriji te iste svesti. Ova misao može da se  uzme kao glavno obeležje čitavog njegovog bogatog stvaralačkog opusa; ona je zapravo čežnja za obnovljenom slikom sveta koja bi trebalo da posluži dubljem shvatanju istinske ljudske prirode upravo u modernom i postmodernom dobu, zasićenom i zamorenom jednodimenzionalnim shvatanjem čoveka i sveta. Jer, prema Elijadeu, upravo zbog zaborava sopstvenih duhovnih korena moderni čovek tavori u jalovoj i sputanoj egzistenciji. Biti čovek ili živeti kao ljudsko biće zapravo znači biti religiozan, u najširem značenju te reči. Međutim, današnjem čoveku, koji živi u radikalno desakralizovanom svetu, od svih stvarnih i izmišljenih potreba najviše nedostaje upravo osećaj istinskog religioznog čina; nedostaje mu potpuno iskustvo svetog, koje je toliko nadahnjivalo drevne narode u svim vidovima kulture i svakodnevnog života. Stoga je Elijade, neumorno tražeći uzroke čovekovog pada u svetovno i materijalno, istraživao dubine i širine drevnih mentaliteta i sistema znanja, toliko različitih od današnjih preovladavajućih pogleda na svet.

Suprotno naučnoj tradiciji XIX i prve polovine XX veka, za Elijadea drevni mentalitet nije „predlogički mentalitet” (veliki preokret u naučnim istraživanjima drevnih mentaliteta izazvao je slučaj poznatog antropologa Levija Bruhla koji se pred vlastitu smrt, uoči Drugog svetskog rata, odrekao svoje teorije po kojoj se prvobitni ljudi nisu držali logičkih i racionalnih načela, već je morao da prizna, nakon mnogih i iscrpnih istraživanja, da je logička struktura mišljenja slična u svim ljudskim kulturama). To nije mentalitet detinjastih ljudi koji su bili samo etapa u razvoju našeg razvijenijeg i naprednijeg oblika civilizacije i kulture. Elijade nije proučavao drevna i „primitivna” društva zbog puke nostalgije prema prošlosti, već prvenstveno zbog uverenja da se tu radi o opšteljudskim sposobnostima koje su zajednička baština ljudske vrste i koje nisu isključivo vlasništvo nekog specifičnog vremensko-prostornog perioda. Štaviše, bio je uveren da se upravo sveopšta kriza zapadnog modela civilizacije, koja je kulminirala u XX veku (a svakako se nastavlja i početkom novog, XXI veka), može prevladati i nadvladati samo ako se uspostavi kontinuitet sa zaboravljenim ljudskim sposobnostima obnovljivim čak i u našoj savremenosti, jer moderan čovek živi dezorijentisan.

 Čovekov položaj u kosmosu i živi mit

Spiralna Galaksija Andromeda

Andromedina galaksija

Čovek kao biće koje ima mogućnost da živi između postojanja/bivstva i ništavila, između svetlosnih visina i najdubljih tmina, između „boga i zveri”, velika je tema mudroslovlja još od drevnih vremena. Očigledno je da je čovek gotovo uvek shvatan kao biće koje ima više aspekata, a isto shvatanje se odnosilo i na svet u kome živi. Svi ti aspekti sastavni su deo ljudskog bića, ali nemaju svi istu važnost; upravo otkriće svetog, prema Elijadeu, čoveku omogućava nužnu orijentaciju. Drugim rečima, „teško je zamisliti kako bi ljudski duh mogao da deluje bez uverenja da u svetu postoji nešto što je potpuno stvarno. (…) Iskustvom svetog, ljudski duh je shvatio razliku između onoga što se ukazuje kao istinski stvarno, snažno, bogato i vredno i onoga što je lišeno tih svojstava, odnosno haotičnog i opasnog sleda stvari, njihovih slučajnih i besmislenih pojavljivanja i nestajanja” (Mircea Eliade, La Nostalgie des Origines, Pariz, 1969.) Upravo uvažavajući složenost ljudskog bića, drevni narodi su ukazivali na neophodnost čovekove orijentacije, kako u odnosu na sebe samog, tako i u odnosu na svet koji ga okružuje, a koji su stari Grci nazivali kosmos. A taj kosmos nije bio svet prema uobičajenom i savremenom shvatanju, već svet kao umno uređena celina koju je, prema Platonu, uredio demijurg, božanski tvorac. Zato kroz njega struje inteligibilni zakoni, zakoni božanskog uma. Sve to, prema Elijadeu, sadrže i kosmogonijski mitovi koji nam govore kako je sve što postoji došlo u postojanje, i koji je smisao celokupnog postojanja, čitavog kosmosa i samog čoveka. Zato su oni bili arhetipski uzori ponašanja i na neki način određivali specifičan položaj čoveka u kosmosu. Isto tako, oni su čoveka uvodili u središte kosmičkih zbivanja i na taj način mu pridavali jedinstven subjektivitet. Tako on nije samo objekat ili gradivno tkivo univerzuma, već delatno biće koje u kosmosu ostvaruje svoju svrhu i svoju sudbinu. Ali, oduvek se znalo da u ljudskom slučaju postoje mogućnosti i za drugačije, pa i suprotno; ljudski život može biti smislen, zasićen onim bitnim, rekao bi Elijade, ali i besmislen (treba se samo setiti mita o Sizifu).

sizif

Sizif,
Ticijan (1549), muzej Prado, Madrid, Španija

Najčešće se, ipak, tokom često mukotrpne ljudske istorije, radi o mešanju jednog i drugog– i smisla i besmisla. I upravo u tome Elijade vidi presudno značenje mitova i mitske slike sveta: mit je neka vrsta psihološkog kompasa koji unosi red u prividni haos svetskih i ljudskih zbivanja; on je živ i omogućava nam razlikovanje onog bitnog od nebitnog, primarnog od sekundarnog. Nakon dugog vremena (više od nekoliko vekova) i nakon gorkih iskustava življenja u svetu ispražnjenom od svoje biti (a to je zapravo, prema Elijadeu, posledica radikalne desakralizacije modernih vremena) u naučnom svetu mit opet postaje aktuelan: „Pre više od pola veka, zapadni naučnici smestili su mit u perspektivu koja je bila u očiglednoj suprotnosti sa perspektivom XIX veka. Umesto da, poput svojih prethodnika, obrađuju mit onako kako se to dotada uobičajeno radilo, odnosno kao ’priču’, ’izmišljotinu’, ’fikciju’, oni su ga prihvatili onako kako su ga shvatala arhajska društva, u kojima je mit, upravo suprotno, označavao ’istinitu priču’, koja je, štaviše, naročito dragocena, jer je sveta, arhetipska i značajna.” Ponovno otkriće mita dalo je mogućnost istraživanja drevnih univerzuma upravo u kritičnom trenutku zapadne istorije, u trenutku sveopšteg nihilizma i krize identiteta čitavog zapadnog kulturnog i civilizacijskog kruga. Jer, „nije izvesno da se zapadna misao još može održati u svojoj ’divnoj izolaciji’. Sâmo moderno doba jasno se razlikuje od onih koja su mu prethodila: ono je obeleženo konfrontacijom sa ’nepoznatima’, sa ’strancima’ i njihovim svetovima, sa neobičnim, udaljenim, egzotičnim ili pradavnim univerzumima. Otkrića dubinske psihologije, isto kao i uspon neevropskih naroda na horizontu istorije zaista znače prodor nepoznatih u nekad ograđeno polje zapadne svesti. (…) Trud uložen u ispravno razumevanje načina mišljenja stranih zapadnoj racionalističkoj tradiciji, odnosno ponajpre u odgonetavanje značenja mitova i simbola, izraziće će se kroz značajno obogaćivanje svesti.”

Izgubljeni jezik simbola

Vitraz

Vitraž,
katedrala Notr Dam, Pariz

Otkriće simbologije i jezika simbola, predugo odbacivanih od novovekovne zapadne istorije, doprinelo je, možda na najdragoceniji način, ponovnom otkriću drevnih, ali i drukčijih naroda na Zapadu. Elijade smatra da će naučnici, kada ovaj jezik – uz pomoć dubinske psihologije, etnologije, antropologije, istorije religija i hermeneutike  –ponovo otkriju, ostati zapanjeni njegovom dubinom, ali i njegovim moćima, obnovljujućim za imaginativne sposobnosti ljudskog bića, čiji je nedostatak uzrok mnogih egzistencijalnih i duševnih nedaća i padova modernog čoveka. Takođe, ova otkrića izbaviće zapadnjake od „provincijalizacije evropskog duha”, sputanog diskurzivnom logikom i pozitivizmom, pa zato nesposobnog da se istinski otvori prema mnogim vrednostima drevnog mentaliteta.

„Sistematska istraživanja koja su se bavila ’primitivnim’ mentalitetom otkrila su važnost simbolizma za arhajsku misao, kao i njegovu temeljnu ulogu u životu bilo kog tradicionalnog društva. Nadilaženje scijentizma u filozofiji, ponovo buđenje zanimanja za religiju nakon Prvog svetskog rata, kao i mnoštvo poetičkih iskustava, a naročito istraživanja nadrealizma, na raznim poljima i sa različitim ishodima, privukli su pažnju šire javnosti na simbol, shvaćen kao autonomni način spoznaje. Evolucija o kojoj je reč deo je reakcije na racionalizam, pozitivizam i scijentizam XIX veka i već je sama po sebi obeležila drugu četvrtinu XX veka.” I zato „simbolička misao nije isključivo u domenu deteta, pesnika ili neuravnotežene osobe: ona je svojstvena ljudskom biću i ona prethodi jeziku i diskurzivnom umu. Simbol otkriva najdublje aspekte stvarnosti koji prkose svakom drugom sredstvu spoznaje. Slike, simboli, mitovi i nisu neke olake i nevažne tvorevine psihe; oni odgovaraju na određenu potrebu i vrše određenu funkciju: razotkrivaju najskrovitije modalitete suštine bića.

Dogoni

Oslikane stene pored ceremonijalne staze korišćene u ritualu inicijacije dečaka u muškarce, pleme Dogon, Mali, Afrika

(…) Na modernom je čoveku samo da pokuša ‘probuditi’ to neprocenjivo blago simboličkih slika koje nosi u sebi; da probudi slike kako bi ih posmatrao u njihovom devičanstvu i upio njihovu poruku. (…) Psiholozi, na prvom mestu K. G. Jung, pokazali su do koje mere problemi modernog sveta proizlaze iz duboke neravnoteže psihe, kako individualne tako i kolektivne, izazvane dobrim delom sve većom sterilizacijom mašte.”

Obnovljena slika sveta

Kao što smo u prvom delu ovog kratkog ogleda mogli da vidimo, Elijade ne posmatra prošlost kao nešto nadiđeno, niti razmatra duhovne preokupacije „primitivnih”, drevnih naroda kao nešto što je svojstveno samo njima. Dakle, ne radi se o sterilnoj odbrani prošlosti koja bi opravdavala mnoge promašaje, stalne pratioce svega ljudskog, niti o povratku u prvobitno ljudsko stanje, nezavisno od događaja koji su usledili tokom istorije i koji, kakvi god bili, predstavljaju dragoceno iskustvo u ophođenju sa ljudskom prirodom i mnogostrukim mogućnostima ljudskog bića.

Devica sa detetom

Devica Marija kao arhetip „Velike Majke“,
statua od slonovače iz 13. veka

Upravo suprotno, Elijade nastoji da nas, moderne ljude, poveže sa sopstvenim korenima, koje smo u lutanjima tokom poslednjih nekoliko vekova sve više i više zaboravljali. Paradoksalno, upravo nas kriza identiteta i sveopšta dezorijentisanost savremenog sveta nužno upućuju na istraživanja prošlih svetova, koji su u mnogo čemu drugačiji, ali ipak duboko ljudski. Jer, „ako osmotrimo opšte stavove arhajskog čoveka, zapanjiće nas sledeća činjenica: predmeti spoljnjeg sveta, baš kao ni ljudske aktivnosti same po sebi, nemaju nikakvu stvarnu vrednost. Neki predmet ili neka aktivnost dobijaju vrednost i tako postaju stvarni zato što su na neki način uključeni u stvarnost koja ih nadilazi.” Iako su neke vrednosti zaboravljene, pa čak i negirane, one su prema Elijadeu zapravo neuništiva konstanta, jer potiču od arhetipova i potreba za njima protokom vremena ne jenjava. Mogu biti iskrivljene, mogu biti preoblikovane, a kako nam govore otkrića dubinske psihologije na koju se sam Elijade često poziva, mogu biti i potisnute duboko u podsvest pojedinaca i društava gradeći tako kolektivno nesvesno. Upravo zato je njegova nostalgija usmerena prema izvorima, prema onom bitnom što može da nam pruži jednu obnovljenu i višedimenzionalnu sliku sveta u kome čovek ima pravo na mnogo više od pukog preživljavanja.

Mirča Elijade

Mirča Elijade (1907 – 1986) bio je istoričar religija, antropolog i književnik. Rumunskog porekla, bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu, a potom u Lisabonu. Godine 1945. postaje profesor na Ecole des Hautes Etudes i počinje da piše na francuskom jeziku. Predavao je na Sorboni i mnogim drugim uglednim univerzitetima širom Evrope. Preuzima katedru za istoriju religija na Čikaškom univerzitetu 1957. godine. Sarađivao je sa nizom istaknutih istraživača, naročito sa Karlom Gustavom Jungom, Henrijem Korbinom, Geršom Šolemom, Džozefom Kembelom i drugima u okviru kruga Eranos, učenog društva za proučavanje komparativne mitologije, arhetipova i simbolizma u svim domenima kulture. Bio je i glavni urednik velikog izdavačkog projekta Encyclopedia of Religion. Napisao je niz dela, od kojih su najpoznatija Rasprava o istoriji religijaIstorija verovanja i religijskih idejaMit o večnom povratkuSveto i profanoSlike i simboliŠamanizam, Joga – besmrtnost i sloboda i dr. Glavno obeležje čitavog njegovog stvaralačkog opusa je čežnja za obnavljanjem slike sveta koja bi trebalo da posluži dubljem shvatanju istinske ljudske prirode, a jedna od njegovih glavnih preokupacija je istraživanje drevnog mentaliteta, toliko različitog od savremenog, a opet temeljno sličnog. Neumorno istražuje opšteljudsku potrebu za sakralnim koja, premda živimo u radikalno desakralizovanom svetu, još uvek nije iščezla.

medjas

Autor: Petar Bujas

10 Apr 2014