LAKO I TEŠKO

Znamo da govorimo o teškim poslovima, o teškim zadacima, o psihički teškim situacijama, o teškim osobama i razdobljima… Popis je beskonačan, i nije nam cilj da dođemo do njegovog kraja, niti da u nekoliko redaka pronađemo rešenje za svaki pojedinačni slučaj. Želimo, umesto toga, da skrenemo pažnju na unutrašnji stav onoga ko treba da se suoči s teškoćama.

Gotovo svi priznaju da postoje lake stvari: uopšteno, to su one koje rade drugi, a tek se poneke događaju nama. Ne znam zašto većina ljudi veruje – prema Platonovom mitu o ždralovima – da je breme “drugih” lagano, a da život poteškoćama opterećuje samo nas. Možda zato što se većina ljudi istinski ne uživljava u tuđu situaciju.

S druge strane, svi znamo da postoje situacije u kojima smo uspešni; svako zna da je sposoban da dobro ili vrlo dobro uradi ovo ili ono. Uz to postoji i bezbroj stvari koje se čine nerešivima, poput neostvarivih ciljeva.

Razmislimo malo. Samo po sebi lako ne postoji. Kad bismo svakog čoveka upitali šta je to što smatra lakim, svako bi odgovorio drugačije.

Dakle, postoji ono što znamo i možemo da ostvarimo, ali i ono što ne znamo niti možemo da ostvarimo. Lako je ono što smo već naučili, ono čime smo ovladali i što ostvarujemo s lakoćom. Kada, gde i kako smo to naučili?... Sigurno je jedino to da ono što smo naučili i usvojili lako primenjujemo u životu.

Na isti način, samo po sebi, ne postoji ni teško. I ovo zavisi od čoveka i njegovog prikupljenog znanja. Ono što ne poznajemo, što nam izgleda kao nešto novo, oblači na sebe masku teškoće. U neznanju kako da to rešimo, jednu te istu stvar godinama proglašavamo teškom, a da ona uopšte nije ni toliko nepoznata ni nova, samo iznova izranja i plaši nas. Strah i prestrašenost koje osećamo pred novim neće nam pomoći da savladamo poteškoće. Upravo suprotno, poteškoće ćemo savladati kad u nama ne ostane ni trunka straha.

Normalno je da je život pun poteškoća. Svi smo došli na svet da bismo učili, da bismo sticali nova znanja... Kad bi sve uvek teklo glatko, to bi već samo po sebi bilo upozoravajuće: ili smo zastali u onome što smo već znali, ili smo postali nesenzibilni za raspoznavanja novih mogućnosti razvoja.

Ono teško nas suočava s onim što nam je u određenom trenutku potrebno da usvojimo, s onim što se čini kao teško iskušenje, međutim, to je preko potrebna vežba da bi se osvestila iskustva…

LIČNI PROBLEMI

Koji su to lični problemi?

To su očigledno oni koji pogađaju našu personu, pod čim podrazumijevamo zbir fizičkih, vitalnih, osećajnih i mentalnih izraza.

Bez namere da obezvredimo bol koju izaziva bolest ili neki dugotrajniji fizički poremećaj, osećajna stanja, međutim, puno više utiču na nas, toliko da boje naše misli pa čak i utiču na stanje našeg tela. Opšte je poznato da se određena odbojnost prema nečemu neposredno odražava na telo na takav način da za neko vreme um sasvim lišava logičkog i razboritog rasuđivanja.

Zašto imamo ovakve personalne probleme, prvenstveno emocionalnog karaktera? Zato što ne poznajemo pokretačke mehanizme vlastitih emocija, i kao posledica toga, nismo sposobni da rešimo konfliktima opterećene situacije.

Svi se na ovome svetu suočavaju s problemima. Ovo je logično ako se slažemo s klasičnim filozofima da je zadatak života da nas nauči da živimo. To nije samo puka igra reči. Možemo učiti i iz tuđih iskustava i saveta, možemo se pripremiti za životna iskušenja, međutim, ništa se ne može uporediti s onim što smo naučili iz vlastitog životnog iskustva. Život nas podučava svaki dan i dobro je prepoznati ga kao učitelja, a ne kao neprijatelja. Kao učitelj, život nam pomaže da pokrenemo naše najbolje potencijale; vidimo li u njemu neprijatelja, činiće nam se kao dugačak put pun ličnih problema.

Kako podučava život? Za razliku od drugih načina podučavanja, život to čini direktno, napadajući ono što nas najviše boli kako bi nas primorao na nužno promišljanje. Sve što je osećajnog karaktera, boli. Iako se u određenim trenucima osećaji mogu pretvoriti u izvor radosti i sreće, daleko su brojniji i snažniji trenuci nezadovoljstva, straha, očaja, nesigurnosti, nemoći...

Mogli bismo da napravimo neiscrpan popis problema, ali dovoljno je navesti nekoliko koje gotovo svi poznajemo. To su egzistencijalni problemi, borba za koliko-toliko dostojanstven posao koji je u skladu s našim sklonostima i sposobnostima, s našim obrazovanjem ili pripremljenošću. Tu su i poteškoće učenja i daljnjeg usavršavanja, jer ne dobijamo uvek tu mogućnost ili, pak, sanjamo o obrazovanju kojim bismo osigurali bolje životne uslove, da bismo kasnije otkrili da to nije tako lako kao što je izgledalo na početku. Spomenimo i porodične probleme, budući da i među onima koji čine ovu usku zajednicu nema uvek međusobnog razumevanja. Tu su takođe i problemi koji dotiču smisao našeg postojanja, a koji pogađaju one opterećene pitanjima sudbine, unutarnjeg bića, sveta koji nas okružuje i hiljadama drugih pitanja vezanih za naš individualni i kolektivni položaj u svetu. A iznad svega, to su osećajni problemi koji se javljaju kad s drugim osobama nemamo dobar odnos i kad nas naše ljubavi i prijateljstva ne zadovoljavaju.

Znam da ovih primera možemo navesti još i više, ali od koga god od njih da krenemo, moguće je da ćemo se osetiti paralizovano kad se problem pojavi.

Stav prema problemima je najčešće takav da se traže jednostavna i brza rešenja za koja nije potrebno pokrenuti vlastitu volju. Obraćamo se poznanicima, tražimo pomoć od bilo koga… Problem paralizuje onoga ko rešenje traži izvan sebe, a pogotovo onoga ko se opravdava životnim nepravdama koje su ga podvrgle tolikim nesrećama. Osećaji postaju sve negativniji, misli sve zbrkanije, na telu postaju vidljivi znaci teskobe, a problem postaje velik poput nepremostive planine. Ostaje samo bol, očaj, razdražljivost, optuživanje drugih zbog njihove moguće krivice… Na kraju, nađemo se u golemom bezdanu koji postaje sve dublji i dublji i iz kog je svaki put sve teže izaći.

Odozdo, iz dubina psihičke potištenosti, ne može se videti svetlo. Iz minuta u minut raste bol i ne preostaje ništa osim te patnje koja nas opseda.

Rešenja, prirodno, treba da dođu odozgo. Da bismo pronašli odgovor, moramo se izdići iznad problema i nevolja.

Ukoliko znamo da se koren poteškoća nalazi na osećajnom planu, onda treba da pokrenemo mentalnu snagu kako bismo nadvladali negativno osećajno stanje. Ovo u početku može da izgleda teško, međutim sve je teško dok se jednom ne pokuša. Potrebno je učiniti napor i popeti se na stepenicu, uspeti se iznad oblaka i doći do jasnoće u vlastitom razumevanju. Istina je, nismo svi mudri; međutim, svi imamo određenu zalihu više ili manje vrednih iskustava za pronalaženje konkretnih rešenja za ono što nas muči. Moramo biti u stanju da pronađemo vlastita rešenja. Neka će se pokazati kao beskorisna, druga kao više ili manje prihvatljiva, a biće i onih zaista dobrih. Treba uvek iznova pokušavati, s dobrom voljom i bez zebnje podstaknute osećajima. Tako stičemo nova iskustva koja će postati korisna u novim prilikama.

Nismo samo zbir osećaja i strasti; imamo takođe i inteligenciju kako bismo sami sebe posmatrali „spolja”  i išli svojim vlastitim putem.

POTEŠKOĆE I VOLJA

Koje karakteristike obeležavaju razvoj ljudskog života? Poteškoće i volja.

Poteškoće su iskušenja na putu, to su novi koraci koje moramo da napravimo svaki put kad se susretnemo s novim zadatkom u životu. Bez poteškoća, ostali bismo da stojimo na istom mestu i ne bismo napredovali.

Volja je buđenje svesti koja nam pomaže da ostvarimo naše planove ako imamo jasne ideje, ako su nam ciljevi plemeniti, i ako znamo da održimo postojanost u našem delovanju. Volja se ostvaruje kada poteškoće savladavamo hrabro i inteligentno.

PRONAĆI VLASTITI NAČIN RAZVOJA

Sva živa bića slede isti prirodni zakon razvoja koji se manifestuje kao rast, širenje, otvaranje, uzdizanje i ostalo zavisno od slučaja. Ljudska bića nisu izuzeta iz ovog zakona. Upravo suprotno, imamo sposobnost njegovog razumevanja, a kad ga dobro ne razumemo, delujemo impulsivno, pokušavajući da delamo u našim uobičajenim okvirima.

Kad bismo mogli da ponovo zadobijemo našu istinsku brzinu, naš ritam, pronašli bismo nama odgovarajući način razvoja. Želeli bismo više, još više od onoga što nas čini većim i boljim ljudima. Naši napori bi se tada usmeravali prema jačanju onoga što učvršćuje našu ljudsku prirodu.

Radi se o tome da moramo da pronađemo ono što nam priliči i što nas oplemenjuje. Radi se o tome da više budemo, a ne da više posedujemo.

Delia Steinberg Guzmán

Predsednica Međunarodne organizacije Nova Akropola

Iz knjige Para conocerse mejor (Da bi se upoznali bolje)