LEGENDA O KRALJU ARTURU

Ova je legenda najviše zaokupljala pažnju čoveka naše zapadne civilizacije. Ona je dominantni novovekovni mit koji je praktično poslužio kao temeljni obrazac kulturne socijalizacije evropskog post-antičkog društva. U proteklih osam vekova napisano je mnogo verzija i komentara o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola, a adaptacije ovog mita još uvek su ukorenjene u usmenom predanju većine evropskih naroda. Mnogi su gradovi imali vlastiti prikaz legende i u njima se govori o kralju ili velikom vitezu koji spava, zajedno sa svojom družinom.

Bitna odrednica arturovskog mita je to, što on nije samo arhetipski prikaz nečega što se zbilo u prošlosti, nego što sadržaj mita prikriveno traje do onog trenutka u budućnosti kada će se „kralj Artur i njegovi vitezovi ponovo probuditi i vratiti mir i pravdu na zemlju.”

IZVORI MITA

Dugo se smatralo da je lik kralja Artura u potpunosti izmišljen. Međutim, u poslednjih nekoliko decenija, nakon opsežnog istorijskog i arheološkog istraživanja, ustanovilo se stvarno postojanje britanskog poglavara u V veku. Britanci su, u stvari, bili Kelti koji su živeli u središnjem i južnom delu Velike Britanije. Artur se borio protiv anglo-saksonske invazije. Oko 420. godine, vladar rimske Britanije zavladao je varvarima Anglima i Sasima. Dvadeset godina kasnije, Angli su se okrenuli protiv centralne vlasti. Nakon pola veka borbi, pobedili su Britanci vođeni Arturom koji je restaurirao oblik vlasti Rimskog carstva. Artur je preuzeo vlast 470. godine, nakon smrti Ambrozija Aurelijana, i njegova vladavina je trajala oko 20 godina. Navodi se kako je bio snažan, pravedan vladar, koji je štitio svoj narod od varvara i varvarizma.

Arturovo ime se ubrzo proslavilo. Već u VI veku jedan galski pesnik hvali ga dok piše o nekom drugom ratniku koji je živeo nakon Artura, te na kraju navodi: „Bez obzira, ne može se uporediti sa Arturom.”

U istom veku, u delu De excidio et Conquestu Britanniae, govori se o Arturovoj vlasti, ali se ne spominje njegovo, nego ime Ambrozija Aurelijana. Kasnije, sredinom IX veka, Artura spominje galski pustinjak Nenije. On govori o Arturu kao o ratničkom vođi Britanaca koji su se borili protiv invazije Anglosaksonaca do kraja V veka.

Nakon toga Artur se spominje u hronici Annales Cambriae, napisanoj na latinskom jeziku krajem X veka. Tu se govori: „U bici Monte Badom, Artur je nosio krst našeg gospoda Isusa Hrista pred svojim ljudima tri dana i tri noći, i Britanci su postigli pobedu.” Na kraju piše: „U bici kod Kamlana Artur i Medraut su poginuli.” Ovaj Medraut je Mordred, izdajnik i uzurpator kraljevstva, Arturov nećak i sin.

U svom delu Istorija Britanskog kraljevstva, Džefri od Monmuta (Geoffrey de Monmouth) mestimično iznosi neproverenu istoriju jer se koristio tradicionalnim usmenim predanjem. Međutim, ovde nalazimo detalje Arturovog života, koji su kasnije postali osnova za ostale pisce. Džefri započinje svoju istoriju od mitskog Eneje, odakle, po njegovom mišljenju, proizlaze britanski kraljevi u dugoj lozi sve do Utera Pendragona koji je s Igrejnom, ženom jednog svog plemića, dobio sina Artura. To je početak priče o arturovskom mitu gde, iako ne istorijski, odmah nalazimo vezu sa drevnim grčkim mitovima. Artur je rođen na isti način kao i Herakle, čiji je otac, Zevs, preuzeo lik Amfitriona, kako bi mogao da se približi njegovoj ženi Alkmeni.

Džefri od Monmuta ne piše ništa o Arturovom detinjstvu. Tek kasniji autori, kao što je na primer Tomas Malori (Thomas Malory) u XV veku, pišu o tome kako je Merlin predao dete ser Hektoru koji je imao sina istog uzrasta, po imenu Kej.

Još od vremena starih hroničara bilo je rasprostranjeno verovanje da je pozornica većine starih viteških priča bio Arturov sjajni dvorac Kamelot, smešten u velikom gradu negde na zapadu kraljevstva. Nedaleko od Glastonberijske opatije nalazi se mesto Kedberi (Cadbury), u grofoviji Somerset. Istoričar Džon Lilend (John Lelend), koji je živeo u vreme dinastije Tjudor u XVI veku, piše:  „Na jugu Kedberija stajaše Kamelot, nekad slavni grad ili dvorac. Ljudi ne mogu reći ništa više, već samo da su čuli da se govori kako je Artur često boravio u Kamelotu.” Na brežuljku u Kedberiju nalazi se zamak, poznat kao „Dvorac kralja Artura”.

Dalja arheološka istraživanja potvrdila su da je ovo utvrđenje iz gvozdenog doba bilo ponovo nastanjeno na duže vreme nakon pada rimske vlasti, krajem IV veka. Postoje istorijske beleške o nekom moćnom britanskom vođi koji je sa svojim ratnicima nastanio taj zamak i koji je pio vino uvezeno s kontinenta u posudama mediteranskog porekla. Ostaci tih posuda zaista su pronađeni u zamku.

NASTANAK MITA

Bez obzira na istorijske činjenice koje govore o stvarnom postojanju britanskog vođe Artura u V veku, fragmenti mita o Arturu mita javljaju se sa pojavom viteštva u srednjem veku.

Naime, pisane fragmente mita pronalazimo tek krajem XI veka, kao odgovor na duhovne težnje ljudi u tadašnjoj Evropi.

Približavanjem hiljaditoj godini nakon Hrista, naglo je porastao strah od kraja sveta. Taj fenomen povezan je s hebrejskom tradicijom o dolasku Antihrista i novog Mesije. „Jedan kralj, jedna zemlja”, bilo je geslo koje se tada uzvikivalo. Štaviše, usledile su i neke prirodne nepogode: epidemija, glad, zlokobni predznaci, kao pojava kometa, pomračenje sunca, itd... Stvorena je klima pesimizma, katastrofizma, koja je skoro paralisala privredu XI veka.

Kada je prošla 1033. godina (hiljadu godina nakon Hristove smrti), počinje da jenjava kolektivni strah i pokora. U politici, privredi, kulturi i religijskoj aktivnosti Evropa je tek tada počela da razvija svoju vlastitu civilizaciju. U Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj vlast se centralizovala uspostavljanjem sistema lokalne administracije koji je imao zadatak da održava zakon kralja. Stvaranjem takve snažne vlasti, rešio se problem feudalne anarhije, povećao se srednji stalež i usledio je razvitak gradova.

U to vreme organizuju se brojne grupe idealista koje, iako vremenom nestaju, dugoročno uzrokuju promene u crkvi i društvu. Kroz simbole kralja Artura, vitezova Okruglog stola i Svetog grala, oni kanališu svoje težnje. U početku, preko tih simbola traže spas i beg od teške stvarnosti, a kasnije u njima pronalaze nešto zbog čega vredi živeti i boriti se. Tako nastaju viteški redovi i duhovno viteštvo.

S druge strane, početak srednjovekovnog viteštva povezan je s pojavom ratnika-konjanika, posebno u Francuskoj krajem X veka, kada konjanici postaju najvažnije vojno telo. Vitezovi-konjanici nastaju iz potrebe plemstva i crkve, radi odbrane od neprijatelja ili od pljačkaških i drumskih razbojnika. Crkvi sve više odgovara ovakav tip ratnika, kog prilagođava hrišćanskom duhu: borbi protiv nepravde i bezboštva. Iz krila crkve proizlaze slavni pisci arturovskog mita, kao što je to krajem XII veka slučaj sa Robertom de Boronom.

Viteštvo poprima evropske razmere i od XII veka postaje oblik socijalnog, moralnog i religijskog kodeksa ponašanja, s posebnim naglaskom na vrline, hrabrost, čast i služenje.

Stapanjem dvaju različitih moralnih shvatanja nastala je viteška etika. S jedne strane, viteštvo je bilo Militia Christi, posrednik između božanskih snaga i ljudi, a s druge strane je poprimilo uticaj dvorske etike, kod koje je herojski napor viteza bio inspirisan ljubavlju prema njegovoj dami. Ezoterijski gledano, dama je bila personifikacija duše viteza, a ljubav o kojoj se ovde govori, odnosi se na ono što nazivamo platonska ljubav.

Uporedo s pojavom ove socijalne strukture, pojavile su se u pisanom obliku priče o kralju Arturu, vitezovima Okruglog stola i Svetom gralu, i nadahnjivale su ideal srednjovekovnog viteštva. Do XI veka, legenda o Arturu prenosila se usmenim predanjem, a u XII i XIII veku napisane su najvažnije priče arturovskog mita. One su više ili manje hrišćanske adaptacije keltskih i germanskih legendi i mitova, i stoga nam prenose hiljadugodišnja učenja zaodenuta karakteristikama vremena u kom su nastale.

U hrišćanstvu, Artur je predstavnik Hrista na zemlji. On je branitelj vere i kralj koji se suprotstavlja snagama zla. Međutim, viteški ideal, iako je hrišćanski, nadilazio je crkvene okvire i izražavao je svetovni i duboko ezoterijski karakter. Po uzoru na Arturov Kamelot, evropski kraljevski dvorovi bili su mesto gde se ovaj ideal oblikovao. Svi poznati pisci koji su prenosili ovaj mit, bili su pod zaštitom plemstva ili kraljeva.

KRATKI SADRŽAJ LEGENDE

Engleski vitez Uter zaljubio se u lepu gospu po imenu Igrejn, ženu Gorloa, vojvode od Kornvola. Pomoću Merlinove magije, Uter uzme Gorloev lik i na taj način Artur biva začet. U isto vreme, Gorlo gine u boju, što omogućava Uteru da oženi Igrejn. Kao protivuslugu Merlinu, Uter je obećao da će mu po rođenju dati dete. Nedugo po rođenju, Merlin odvodi Artura i njegovo podizanje poverava časnom vitezu Hektoru.

Nakon Uterove smrti, kako bi sprečio razdor u kraljevstvu i doveo Artura na presto, Merlin polaže kamenu kocku s nakovnjem u koji je bio zaboden mač. Na balčaku mača bile su zlatnim slovima urezane ove reči:

„Ko god izvuče ovaj mač iz ovog kamena i ovog nakovnja, taj je pravi kralj cele Engleske.”

Nastala je gužva oko izvlačenja mača, jer su mnogi ambiciozni plemići priželjkivali engleski tron. Međutim, ni jedan od njih nije uspeo da izvuče mač. Tuda je gotovo slučajno prolazio Artur i izvukao ga.

Izvukao ga je bez ikakvog napora i odneo svom bratu Keju, kome je mač trebao za turnir. Kej je odmah prepoznao mač i zahtevao engleski presto. Ser Hektor, prozrevši Kejevo lukavstvo, izvlači iz njega priznanje i saznaje celu istinu. Mač je ponovo uglavljen u kamen i Artur ga, kao dokaz, pred svima lako izvlači, čak i nekoliko puta...

MAČ U KAMENU

Ekskalibur, mač koji je Artur izvukao iz kamena i nakovnja, služio je kao iskušenje kraljevske sposobnosti. Pre nego što postane kralj naroda, vladar ljudi, pravi kralj prvo mora da bude gospodar i vladar nad samim sobom. Pre nego što pokuša da uvede red i pravednost u svoje kraljevstvo, on ih mora učvrstiti unutar samoga sebe.

Stoga je mač u kamenu simbol čovekovog stanja: duha zatvorenog u materiji, duše kao zatvorenika i roba fizičkih, emocionalnih i mentalnih želja i strasti. Ovaj simbol nam govori kako većina ljudi nema slobodu da se ponaša onako kako bi zaista želela.

Artur je postigao svoju slobodu, pobedio je svoju nižu prirodu koja je njegov duh vezivala za nagone tela. On je izvukao mač iz kamena, što znači da je vlastitu volju oslobodio vlasti svoje niže prirode. Na taj način dokazuje da je sposoban da vlada sobom, što je osnovni preduslov sposobnosti mudrog i pravednog vladanja svojim podanicima.

OKRUGLI STO

Središnji simbol arturovskog mita je Okrugli sto. S jedne strane, on predstavlja najviši način realizacije viteškog ideala. Artur i njegovi vitezovi živi su primer mogućnosti čovečanstva. Okrugli sto, koji je izrezbario Merlin, ima magijske kvalitete jer svojim izazovnim postojanjem poseduje sposobnost transformisanja ljudi. On pretvara olovo mana u zlato viteških vrlina čoveka, koji se na taj način usavršava. On ima moć realizacije ideala stvaranjem kriterijuma, zdravog osećaja stida i odgovornosti. Na taj način budi inspiraciju koja ljude usmerava ka ispravnom delovanju, koje ih uzdiže do nivoa na kome se nalaze oni koji su ideal postigli.

Okrugli sto je takođe i simbol „božanskog reda” ili prirodnog uređenja, koje Konfucije naziva zakon Li, a nalazimo ga i u poznatom obliku Platonovih ideja. To je drevno učenje koje nam govori o manifestovanom svemiru kao odrazu božanskog i savršenog svemira. Okrugli sto oponaša božanski red, odnosno uređenje svemira. Poput univerzuma, i sto je okrugao, bez početka i kraja. Kao što Sunce upravlja znakovima zodijaka, tako i Artur upravlja svojim vitezovima kojih je dvanaest. Ovaj arhetipski princip simbol je hijerarhije koja postoji unutar čoveka: Artur je vladajući princip, duh, a vitezovi su niži elementi koji bivaju suptilizovani i transformisani (fizički, emocionalni i mentalni nivo), pa u saradnji s duhom, donose pravednost i red duši. U trenutku kada Artur postaje kralj, on oko sebe okuplja najbolje vitezove i oni se zajednički bore protiv pobunjeničkih i sebičnih barona, te ih, nakon mnogih borbi, pobeđuju. Ovo simbolizuje bitku koja čeka svakog čoveka. Dok nema kralja, sebični elementi grabe svoju priliku i uzrokuju haotično stanje. Oni objavljuju rat ne samo duhu, već se izazivaju i međusobno, tako da ni oni sami nisu srećni. Potreban mir duše može doneti jedino kralj, ali ne onaj koji je izabran među pohlepnim baronima, već pravi kralj, prirodni kralj, jedini koji je sposoban da izvuče mač iz kamena. U svakome od nas Artur, budući kralj, čeka svoj poziv na bitku, početak unutarnje borbe, kako bi naposletku pravda, mir i red zamenili nepravdu, mržnju i anarhiju.

IDEAL VITEŠTVA

Ideal viteštva je ideal Okruglog stola. U srednjem veku to nije bilo samo nošenje oružja, borba sa zmajevima i povremeni sukobi na turnirima. To je bio tek spoljašnji oblik, prikaz stvaran ili izmišljen iz pedagoških razloga i specifično obeležje tadašnje Evrope.

Ono što je važno jeste duh viteštva, stanje svesti i unutarnje borbenosti. Pravi vitez u sebi objedinjuje vrline ratnika i mistika. To se ne odnosi na ono što danas nazivamo ratom i misticizmom, nego na ranije spomenutu unutarnju borbu i etičku težnju ka realizaciji viteškog ideala. U mitu o Arturu, ovo se simbolički prikazuje kroz potragu za Svetim gralom. To je vrhunac viteškog ideala koji se može ostvariti na zemlji.

Kad je Okrugli sto dostigao svoj cilj, uspostavljanje pravde na zemlji, Arturu i njegovim vitezovima prikazala se vizija Svetog grala. Između ostalog, kaže se, to je posuda u kojoj je Josif iz Arimateje doneo Hristovu krv u Britaniju. U keltskoj mitologiji nalazimo nešto vrlo slično: tzv. „kotao izobilja” koji može da zasiti najgladnijeg i najžednijeg čoveka. Očito je da i kotao i Gral sadrže isto – „vode večnog života”.

Od svih vitezova koji su pošli u traganje za Gralom, samo ga je jedan zaista video. To je Galahad, vitez čista srca. Kaže se da je samo onome ko je postao tako čist kao što su vode večnog života, dopušteno da ih okusi. Potpuna vizija Svetog grala predstavlja poslednju stepenicu u ljudskoj evoluciji, i jednom kada je postigao ovo savršenstvo, Galahad nema više šta da postigne na zemlji. Zbog toga, na njegov vlastiti zahtev, on ubrzo umire.

Okrugli sto se nakon toga raspada jer je dostigao svoj vrhunac. Krug je zatvoren. Kralj Artur je teško ranjen u poslednjoj bici protiv izdajničkog viteza Mordreda, i on biva čamcem odveden na magično ostrvo Avalon, gde će mu rane biti zalečene. Ali pre nego što je Artur otplovio, obećao je da će se ponovno vratiti, kada će još jednom biti ponovljen isti ciklus. Pojaviće se još jedan Galahad, a možda i više njih, koji će dostići potpunu viziju Svetog grala. Ovi ciklusi će se nastavljati dalje, sve dok svaka ljudska duša ne postigne isto savršenstvo kao kralj Artur i vitez Galahad. Sve do tada će kralj Artur, poput Sunca, izlaziti i zalaziti do trenutka kada ljudima više ne bude trebalo njegovo svetlo.

Drugim rečima, ovaj mit nam prenosi učenje o ustrojstvu sveta, vladavini duha nad materijom. Iako se snaga duha i materije ciklično smenjuju, uvek će se povratkom „Artura i njegovih vitezova” uspostavljati ispravan poredak sveta, kada će snaga ljudskog duha nadjačati snagu materije, omogućivši tako napredak na evolutivnoj stazi sakupljanja iskustava.

Nažalost, danas se ovaj mit uglavnom koristi za zabavljanje dece i romantičnu dokolicu. Zaboravilo se u kojoj je meri bio inspiracija i ideal ljudima kasnog srednjeg veka koji su postavili temelje naše moderne civilizacije. Ali, najvažnije od svega, zaboravilo se da Artur spava u svakome od nas i da pre nego što pokušamo da uspostavimo pravdu u ovom svetu, moramo da je uspostavimo u sebi.

Andrija Jončić