KONKVISTADORI

Istorija sveta prepuna je prekretnica, trenutaka kada se nova carstva rađaju, pojedini narodi uzdižu do vrhunca slave i moći, postajući gospodari sveta, dok se neke civilizacije i narodi povlače s pozornice istorije, jedni u bučnom tresku, drugi tiho tonući u zaborav, pretvarajući tako vlastitu istoriju u mitove koji će živeti na granici sna i sećanja.

Jedno takvo vreme je vreme osvajanja i konkvistadora, i stoga sa sobom nosi dve krajnosti: uspon i slavu jednih, bedu i očaj drugih. Istražujući ovo neobično razdoblje svetske istorije, nailazimo tako na dva potpuno suprotna stava: stav osvajača i stav pobeđenih, premda će se među Špancima naći jedan Bartolome de las Kasas (Bartolomé de las Casas), očevidac događanja i branilac prava porobljenih naroda, a među pobeđenima i oni koji su se naivno radovali, ne uviđajući vlastitu propast i dalekosežne posledice.

Vreme geografskih otkrića i osvajanja počinje trenutkom konačne „rekonkiste“ (reconquista), ponovnog oslobađanja Španije od vekovne mavarske okupacije.

ŠPANIJA

U vreme borbe protiv arapskih osvajača na Iberijskom poluostrvu formira se nekoliko hrišćanskih državica, a Kastilja i Aragonija potčinjavaju ostale i sklapaju savez zapečaćen brakom između Izabele Kastiljske i Fernanda II Aragonskog, usled čega Španija postaje velesila.

1478. godine osniva se inkvizicija, pa započinju masovni progoni Mavara i Jevreja. Poslednja arapska tvrđava, Granada, pašće 1492. godine, iste one godine kada Kolumbo otkriva obale Novoga sveta. Posle Fernandove smrti, rodbinskim vezama na presto dolazi devetnaestogodišnji Habsburgovac Karlo V. (1516-1556), koji je ujedno bio i car Nemačke, a vladaće velikim delom Evrope upravo u vreme najvećih osvajanja američkog kontinenta.

Iz ovog kratkog istorijskog pregleda toga vremena saznajemo nekoliko bitnih činjenica. Vekovna okupacija Španije i neprekidno ratovanje stvorilo je poseban društveni sloj hidalga – vitezova koji su naraštajima bili ratnici. Iz takvih porodica poticao je veliki broj kasnijih osvajača. Zbog četristogodišnje borbe protiv Arapa, a time i protiv islama, oni postaju fanatični vernici. Svaka dobijena bitka značila je samo jedno: pobedu vere. Tako je u vreme oslobođenja Španije sazreo čitav jedan naraštaj koji je, gonjen žarom svojih očeva, osluškivao svaku vest o nepoznatom svetu što leži s one strane okeana. Kroz avanture i neverovatne patnje vodiće ih uzavrela španska krv, luda hrabrost kao i mogućnost lakog i brzog bogaćenja. Ipak, možda će upravo bezuslovna odanost veri, više od svih ostalih elemenata, uticati na osvajanja koja će uslediti. U taj nepoznati deo sveta odneti krst i kip Device, a zatečene narode dovesti pod okrilje Hrista, bio je uzvišeni cilj koji je, čini se, sam po sebi opravdavao načine i postupke njegovog postizanja.

Temeljno pitanje na koje nailazimo jeste pitanje opravdanosti osvajanja. Teritorija "bezbožnika", gde god ona bila, smatrala se nekom vrstom crkvene imovine na koju, ako nema zakonskog vlasnika, pravo ima „Sveta stolica“. U to doba se neverstvo, utemeljeno bilo na neznanju ili na vaspitanju, nasledno ili stečeno, smatralo grehom koji mora biti kažnjen lomačom na ovom svetu, a večnim mukama na onom drugom. Ova dogma, koliko god strašna, bila je verovanje rimske, odnosno hrišćanske crkve i pozadina svih verskih progona koji su uprljali anale gotovo svakog hrišćanskog naroda. Poglavar crkve slobodno bi poklanjao takvu zemlju nekom ovozemaljskom moćniku, koji je bio voljan krenuti u osvajanja. Tako je Papa Aleksandar VI veliki deo zapadne hemisfere velikodušno "poklonio" Špancima, a istočne Portugalcima. Papino dopuštenje, uslovljeno obaveznom dužnošću obraćenja, bilo je u ono doba pouzdana osnova na kojoj se temeljilo pravo na osvajanje.

NARODI AMERIKE

U trenutku dolaska osvajača dva velika američka carstva su se nalazila na vrhuncu moći: carstva Asteka i Inka.

Meksikom vlada Montezuma koji je na presto stupio 1502. godine i neprekidnim ratovanjem proširio carstvo. Asteci su samo stotinjak godina ranije bili potpuno nepoznato pleme koje će na ostrvu usred jezera Tekskoko (Texcoco) osnovati grad Tenočtitlan (Tenochtitlan), a potom napasti i osvojiti okolne gradove i narode, stvorivši tako ogromno carstvo koje se prostiralo od pacifičke do atlantske obale. Astečki činovnici ubirali su poreze, odvodili mladiće u svoju vojsku, a devojke u hareme. Tako je postepeno raslo nezadovoljstvo osvojenih indijanskih naroda. Nekoliko malih državica, poput Tlaskale (Tlaxcala), Asteci, međutim, nikada nisu uspeli da osvoje.

Na južnom delu američkog kontinenta prostiralo se drugo moćno carstvo. Inke su pokorili stare kulture koje su ranije postojale na obali Perua. U vreme dolaska Španaca u Carstvu Inka vladao je nemir. Bratoubilački rat podelio je zemlju. Pokojni car ostavio je carstvo u rukama svojih sinova: zakonitom sinu Uaskaru (Huascar) ostavio je južni deo carstva s prestonicom u Kusku (Cuzco), a nezakonitom nasledniku Ataualpi (Atahualpa) prepustio je sever s glavnim gradom Kitom (Quito). U konačnoj bici Ataualpa pobeđuje, a brata osuđuje na smrt.

Ernan Kortes (Hernan Cortes) i Francisko Pizaro (Francisco Pizarro), osvajači Meksika i Perua, iskoristiće ovakvo stanje u indijanskim zemljama. Lukavom vojnom taktikom sklapaće saveze s plemenima koja su pokorila ova velika američka carstva. Predstaviće se kao oslobodioci koji donose pravdu i obznanjuju pravu veru u ime velikog vladara koji živi s one strane mora.

Još je nešto zajedničko ovoj dvojici konkvistadora: nikada, niti u jednom trenutku, nisu posumnjali u svoje pravo na osvajanje. Budući da im je papa dao pravo, ta je zemlja bila njihova još i pre nego što su na nju stali nogom.

PROROČANSTVO

Među narodima Meksika postojao je drevni mit o Kecalkoatlu (Quetzalcoatl), božanskom kralju koji se povukao iz zemlje i otišao daleko na istok. Legende koje su se prenosile naraštajima govorile su o povratku Kralja na presto zemlje koju je nekoć napustio. Vreme kada će se to dogoditi polako se približavalo. Česti zemljotresi, vulkanske erupcije, vremenske nepogode koje su u to doba zadesile Asteke na neki način su nagoveštale proročanstvo. Slučaj, ili neumoljiva sudbina hteli su da se upravo u to vreme na horizontu Atlantskog okeana pojave čudesne "vodene kuće". Bradati španski vojnici odeveni u oklope koji su bleštali na suncu, konji, topovi, u detinjoj naivnosti urođenika su izgledali kao božanska čuda, tim pre što je u panteonu Inka postojao pradavni bog Virakoča (Viracocha), čije poreklo seže do kultura koje su hiljadama godina ranije nastanjivale ove visoravni. Virakoča, stvaratelj Univerzuma, prikazivan je upravo kao bradati muškarac bele puti.

HRONOLOGIJA OSVAJANJA

Ostrvo Hispanjola (Hispaniola, šp. La Española) je prvo ostrvo na koje su stupili hrišćani, a 1511. godine Diego de Velaskez (Velasquez) osvaja i Kubu. Kao bliski saradnik i prijatelj u tom poduhvatu, prati ga Ernan Kortes. Sa Kube će krenuti ekspedicije koje će otkrivati nove obale: ostrvo Kozumel (Cosumel), Jukatan (Yucatan), a potom će se istraživati obala Meksičkog zaliva.

Indijanci su isprva dobrodušno dočekivali osvajače i pokazivali gotovo detinje zanimanje za strance. Huan de Grihalva (Juan de Grijalva) bio je prvi Španac koji je došao u kontakt s Astecima, razmenjujući ogledala i staklene kuglice za zlato i drago kamenje. U vreme ovih otkrića Grihalva će poslati jednu karavelu natrag na Kubu, s tovarom zlata i obavestima o otkrićima, te nejasnim nagoveštajima o postojanju velikog carstva na zapadu. Velaskez, koji je postao guverner Kube, počeo je pripremati flotu i tražiti pogodnu osobu koja bi učestvovala u troškovima i preuzela zapovedništvo. Napokon je odlučio da to bude Ernan Kortes.

1521. godine osvojen je Meksiko, odakle Španci kreću u osvajanje Gvatemale i Hondurasa. Kasnije će osnovati kolonije u Panami, i istražujući prevlaku otkriće veliki okean s druge strane kopna. Nazvaće ga „Južno more“. U osvajanju Paname učestvovao je Francisko Pizaro koji će kasnije uz pomoć Diega de Almarga i drugih konkvistadora pokoriti Carstvo Inka. Negde u isto vreme osnivaju se kolonije na Floridi i Kolumbiji, otkriva se Kalifornija, a Portugalci istražuju Brazil. U potrazi za novim carstvima koja će priskrbiti zlato španskoj kruni, Pedro de Valdivia stiže na jug Čilea.

SUDAR DVE CIVILIZACIJE

Španci su imali tri jasna cilja: dovesti "nevernike" pod okrilje Crkve, osvojiti zemlje i njihova bogatstva u ime španskog kralja i steći osobno bogatstvo. Oni su uistinu verovali da je pokrštavanje dobro za domoroce i spas njihove duše, jer ukoliko nisu pokršteni, njihov je život potpuno bezvredan. Fanatični um osvajača nije mogao razumeti pravo čoveka na vlastitu sliku sveta i na vlastite bogove.

Za razliku od njih, drevni su Amerikanci mogli razumeti hrišćanskog boga. Kada su im španski sveštenici propovedali o svetinjama vere i kada su posmatrali obred mise, videli su u hrišćanskom bogu dobrog boga, ali i njihovi su im bogovi takođe bili dobri. Zbog čega da ih se odreknu?

Konkvistadori su bili pustolovi koji su sami finansirali svoje ekspedicije, a sve što su imali polagali su na samo jednu kartu: spremno su reskirali život kako bi postigli cilj. Svi su želeli bogatstvo, ali kada bi ga stekli, nisu se mogli skrasiti na zemlji i živeti od ratarstva. Sve što su stekli bili su u stanju da prokockaju u jednoj noći pijanstva. Mnogi od njih učestvovali su u čitavom nizu osvajanja. Nisu znali, a nisu ni hteli da žive drugačije.

Neki od njih bili su očigledne neznalice, dok su drugi imali kvalitete genija. Bili su u rasponu od nepismenog Pizara do kulturnog i obrazovanog Korteza. Međutim, svi su posedovali osobine koje su bile nužno potrebne pri osvajanjima: verski fanatizam, neuteživu želju za zlatom, strogost prema sebi i drugima i herojsku disciplinu. Bili su naviknuti na život u blatu, fizičko iscrpljivanje, neprekidnu opasnost i neispavanost; nije bilo Španca koji nije zadobio barem jednu povredu, gledali su smrti u oči, a kada neko neprestano gleda smrti u oči, onda mu ona postaje manje strašna...

U bitkama protiv starosedilaca bili su nemilosrdni. Iako ih je brojčano bilo mnogo manje, imali su konje, moćna oružja i strategiju ratovanja kakvu Indijanci nisu poznavali. S druge strane, Asteci u svojim bitkama nisu imali za cilj da ubijaju protivnike, nego da ih zarobe. U bitkama sa Špancima nastradale su hiljade domorodaca. Za osvajanja Tenočtitlana, astečke prestonice koju su Španci držali u opsadi gotovo tri meseca, od gladi, iscrpljenosti i svakodnevnih napada poginulo je gotovo čitavo stanovništvo grada. U godinama koje su sledile još više domorodaca je nestalo u ustancima protiv osvajača koje su Španci krvavo gušili. U toku dvanaest godina nakon osvajanja Meksika, prema izveštaju redovnika Las Kasasa, ubijeno je oko četiri milijona ljudi! Ali daleko veću pošast izazvale su bolesti koje su sa sobom doneli osvajači. Dotad nepoznate bolesti desetkovale su na njih potpuno neotporne Indijance koji nisu umirali samo vodenih kozica ili gripa, već i od obične prehlade.

KRAJ JEDNE ERE

Pre četiri stotine i sedamdeset godina nepoznati astečki pesnik oplakivao je smrt svoga grada:

 "Slomljena koplja leže na putovima,

kosu smo počupali iz očaja,...

kuće su sada bez krovova...

a zidovi se crvene od krvi..."

(Elegija o Tenočtitlanu)

Ono što se dogodilo bila je velika nepravda. Španci su doneli svoje zakone i veru, i na temelju njih sudili narodu koji nije poznavao ni jedno ni drugo. Sudili su im zbog tiranije, mnogoženstva, idolatrije i žrtvovanja... Razbijali su statue drevnih božanstava, uništavali njihove hramove, spaljivali prastare kodekse. Svojim jednoumljem osuđivali su stoletnu tradiciju na propast, a da nikada nisu pokušali da je razumeju. Naprotiv, smatrali su da ih treba uništiti kao znakove prisustva sotone.

Sukob između Indijanaca i Španaca bio je susret dve posve suprotne kulture. Španci su Indijance smatrali nižom vrstom, stvorom kome je Bog namenio da bude rob i sluga. Evropljani nisu čak bili sigurni jesu li Indijanci uopšte ljudska bića i imaju li dušu, pa da li uopšte mogu da se pokrste?

Za Indijance, s druge strane, Španci su bili izaslanici Kecalkoatla, božanska bića koja se vraćaju preko mora.

Većina osvajača nije umrla prirodnom smrću. Poginuli su u nekoj od pobuna porobljenog naroda ili su ih smaknuli dojučerašnji prijatelji, dok su neki nestali u pohodima tražeći nova carstva. Smrću Pizara 1541. godine razdoblje konkvistadora bližilo se kraju.

Kada iz istorijske udaljenosti od gotovo pet vekova pokušamo, neopterećeni predrasudama onoga vremena, da razumemo šta se tačno dogodilo, još uvek ostaju pitanja na koja je nemoguće odgovoriti. Kako je uopšte moguće da šačica Španaca, nekih četiri stotine ljudi sruši carstvo u kojem žive milioni stanovnika – i to ne samo jedno carstvo. Kako su Indijanci mogli misliti da su bradati belci božanska bića? Čini se da je sve što se odigralo jedan nesrećan niz slučajnosti, no previše ih je da bi bili samo slučaj.

Azteci i drugi narodi Amerike poznavali su nešto što smo mi zaboravili – istorijske cikluse. Oni su znali da se njihovoj civilizaciji bliži kraj. Proročanstvo se ostvarilo. A nama ostaje utisak da su konkvistadori, jednako kao i drevni narodi Amerike, jednostavno odigrali svoju ulogu na sceni istorije ne sluteći da je ona bila za njih napisana davno pre u analima vremena...

Daliborka Kiković