|
ĐORDANO BRUNO homo
universalis
Pod pojmom filozof
obično podrazumevamo čoveka
koji poznaje filozofiju, dela filozofa i koji piše
vlastita dela izlažući svoj filozofski pogled.
Tražimo li od filozofa ne
samo to, već da se životom i
delovanjem potvrdi kao takav,
onda savršen primer nalazimo u
liku Đordana Bruna.
Najveći italijanski filozof
iz doba renesanse u svojoj izuzetnoj
ličnosti objedinjuje likove
astronoma i pesnika;
matematičara i okultiste. S podjednakim
žarom, ozbiljnošću i
dubinom brani heliocentrični
sistem, piše filozofske dijaloge i
poeme, sastavlja traktate iz hermetizma.
ŽIVOT I SMRT
Rodio se početkom
1548. god. u Noli blizu Napulja,
u plemićkoj porodici. Na krštenju
je dobio ime Filipo.
Još kao dečak primljen je
u školu dominikanskog samostana
San Domeniko Mađore (San Domenico Maggiore) u
Napulju. Uči humanističke nauke
i dijalektiku. Tri godine
kasnije, 1565., prima ruho
dominikanskog
iskušenika i
uzima ime
Đordano.
Nakon zaređenja upućen je na
teološki fakultet na kom studira sholastičku, antičku i arapsku
filozofiju. Posebno snažan uticaj na Bruna izvršilo je učenje
Nikole Kuzanskog, a preko filozofa Frane Petrića, profesora na
platonskoj akademiji u Ferari, upoznaje se s neoplatonizmom i
pitagorejskim učenjem.
Delo
De
revolutionibus orbium coelestium
(O
gibanju nebeskih tela)
u kome Kopernik iznosi heliocentričnu sliku sveta, a koja tada
još nije bila zabranjena, unosi nemir u njegov mladi duh.
Kao istinski filozof sledi vlastiti
put u traganju za istinom, i više se ne uklapa u zadate okvire.
S dvadeset i sedam godina, 1575., optužen za jeres (u 130
tačaka), napušta red i beži. Tako počinje njegov život putnika.
Putuje po celoj Evropi, gotovo bez
odmora: Venecija, Ženeva, Tuluz. U Parizu stiče slavu kao
predavač i naklonost francuskog kralja Henrika III. Izdaje
nekoliko dela koja posvećuje kralju, i s njegovim poslanikom
odlazi u London. U Oksfordu i Londonu izaziva bunu svojim
raspravama i knjigama. Vraća se u Pariz gde se sukobljava s
aristotelovcima, a onda preko Nemačke stiže u Prag.
Plemić Močenigo poziva ga u Veneciju
kao privatnog učitelja. Najverovatnije ga sam domaćin
prijavljuje Mletačkoj inkviziciji i Đordano Bruno biva uhapšen
23. maja 1592. god. pod optužbom da širi nauku o "beskonačnosti
svemira i mnoštvu svetova". Nakon dugog zatočeništva u tamnicama
mletačke i rimske inkvizicije, ne odričući se vlastitog učenja,
spaljen je na lomači 17. februara 1600. god. na Cvetnom trgu u
Rimu. Spomenik Đordanu Brunu koji se danas nalazi na tom trgu
podignut je pre sto godina.
Širina njegovog duha najbolje se
može videti iz raznovrsnosti sadržaja njegovih dela:
kopernikanizam i kosmologija, metafizika i hermetička
filozofija, matematika i pesništvo.
KOPERNIKANIZAM I KOSMOLOGIJA
Đordanu Brunu pripada velika zasluga
što je Kopernikov heliocentrični sistem postao deo pogleda na
svet, a ne samo jedna astronomska hipoteza.
O tome
koliko
je heliocentrični sistem
prihvatan kao
hipoteza
(zahvaljujući, između
ostalog, i predgovoru Kopernikovoj knjizi) govori i činjenica da
je Crkva knjigu zabranila
tek 1616., iako je
objavljena 1543. godine
U tom delu Kopernik tvrdi da
se Sunce nalazi u
središtu svemira, što
se kosi s crkvenom
dogmom da je Zemlja u
središtu. Međutim, do zabrane dolazi tek kada Đordano Bruno
daje logičke i filozofske argumente
heliocentričnog sistema,
a Galilej pomoću teleskopa pruža i astronomske dokaze u
prilog
tom gledištu.
 Dela
u kojima Bruno govori o heliocentrizmu i kosmologiji
su
De la causa, principio
et uno,
De 1'infinito, universo e mondi
i
La cena
delle ceneri
(O
uzroku, principu
i
jednom,
O beskonačnosti,
svemiru i
svetovima
i
Večera na
Pepelnicu).
Inspirisan učenjem Nikole
Kuzanskog, Bruno ide i dalje od
Kopernika tako da miče i samo
Sunce iz središta, izlažući teoriju
o beskonačnosti svemira i mnoštvu
svetova. Osnovnu
ideju dokaza može da
ilustruje citat
iz dela
De docta ignorantia
Nikole Kuzanskog:
Putnik na
kakvom brodu na dubokoj vodi,
koji ne bi znao da voda teče, i koji
ne bi video obalu, kako bi znao
da se brod kreće? Bio na Zemlji,
ili na
površini Sunca ili koje
druge zvezde, posmatraču će se
činiti
da je on u središtu... a
da se sve kreće oko njega...
(citat je
prenesen iz pogovora knjizi:
Đordano
Bruno - Dve filozofske
rasprave,
Sarajevo 1979.).
Bruno negira postojanje
granica svemira, i tvrdi da postoji
još planeta na kojima ima
života kao što i na našoj
Zemlji postoji
život. Time i sam
čovek gubi povlašćen
položaj u Univerzumu.
Danas to učimo u školi
kao normalnu stvar,
razumljivu samu po
sebi, međutim, neko je
jednom morao utrti put
takvom razmišljanju,
takvom shvatanju sveta. Da je to bio herojski
poduhvat govori činjenica da
je Bruno spaljen pod
optužbom da širi
nauku o "beskonačnosti svemira i mnoštvu svetova".
Danas smo čak spremni da se smejemo
jednoj takvoj optužbi, ali u ono vreme protiv Bruna su stajale
crkvene dogme i čitava aristotelovska
tradicija.
On svet ne posmatra kao
beskrajnu, mrtvu i hladnu
tvorevinu, a to je ono što nije
prisutno u našoj slici sveta.
ANIMA MUNDI
U delu
O
beskonačnosti, svemiru i
svetovima,
Filotej
(tj.
Đordano Bruno) kaže: "Zaista.
Pored
toga, kažem da je ova
beskrajnost i
ogromnost jedna životinja, iako
nema određen oblik i smisao
koji se odnosi na
spoljašnje stvari. Jer
ona u sebi ima svu dušu i
obuhvata sve što je
oživljeno, i sve je
ono."
Svetska duša je ono identično,
što ispunjava svemir, daje
mu smisao i harmonizuje ga. Ona
je prisutna svuda, ali ne kao
telo čiji su delovi
raspoređeni po prostoru, nego
kao celina, kao što govor kao celina dopire do
svakog slušaoca.
Svet se sastoji od bezbroj
božanskih monada, a u svakoj od
njih je prisutna cela božanska
moć. Zbog toga je svaka monada
(biće) malena slika (mikrokosmos)
velikog sveta (makrokosmos).
Prema Đordanu Brunu
sve što postoji ima dušu, ali ne po činu
i delovanju već po supstanciji,
tj. po svojoj unutrašnjosti.
Čovekov duh je takođe u
svojoj
biti
božanski i samim tim
sposoban da održava
svest
univerzuma, odnosno ima moć
spoznaje. Ovakvo shvatanje
sveta i čoveka
je posebno važno
u "praktičnom" smislu, kada
tražimo konkretne metode
spoznaje. Radove koji
govore o tome sam
Bruno je smatrao
najvažnijima.
UMEĆE SEĆANJA I MAŠTE
U svojim delima hermetičkog karaktera
De unibris idearum et arte memoriae
i
De imaginum signorum et idearum compositione
Đordano Bruno govori o umeću sećanja i vežbi mašte.
Nužno je pre svega istaknuti
tradicionalno značenje pojmova sećanja i mašte. Ta značenja su
bitno drugačija od današnjih. Suštinu pojma sećanje najkraće
možemo izraziti navodeći Platonovu tvrdnju da je znanje sećanje
Duše. Proces mašte (imaginacije) s druge strane snažno je vezan
uz pojam istinske kreacije i buđenja nečeg novog.
Na buđenju i razvijanju ovih
sposobnosti duše radilo se još u antičkom periodu. Umeće sećanja
i mašte zasnovano je na upotrebi simboličkih slika, dijagrama,
nekoj vrsti mandala, čije forme i strukture nose univerzalni
karakter, ali ih svako ispunjava i nadopunjuje individualno.
Metafizičke osnove ovog umeća počivaju na Platonovom učenju o
idejama. Prema Platonu, osim ovog našeg materijalnog sveta
(sveta čula), postoji i viši, duhovni svet (svet ideja) koji je
večan, iznad prolaznosti materijalnog sveta.
Bruno tvrdi da u određenim uslovima
ideje u ovom našem svetu bude slike i tako se kontakt između ova
dva sveta može ostvariti. Ove simboličke slike nisu pasivne
forme, već živi most preko koga se ono božansko i večno odražava
u pojavnom i smrtnom. On kaže da ove slike već postoje u nama,
ali u haotičnoj formi, a proces magijskog sećanja i mašte
izvlači ih iz haosa i ponovo uspostavlja red (kosmos) budeći ono
duhovno u čoveku.
Ova strana Brunovog učenja nije opisana u našoj
filozofskoj literaturi koja ga posmatra kroz svoju vlastitu
prizmu, premda ju je Bruno, kao što smo već rekli, smatrao
najvažnijom. Razlog tome je što ne pripada sferi "čiste"
filozofije već zadire u sferu "praktične", hermetičke
filozofije. Đordano Bruno je tipični renesansni mag, kao što su
Paracelzus, Beme, Agripa od Neteshajma i drugi. Naime, u
renesansi hermetizam zauzima važno mesto i ravnopravan je s
filozofijom. Poseban uticaj na tom planu imaju neoplatonisti (Proklo)
i delo
Asclepius
koje se pripisivalo Totu Hermesu iz Egipta.
HEROJSKI ZANOSI
 Njegovo
poimanje umetnika i umetničkog dela podudara se s Plotinovim.
Prema Plotinu, umetnik je tvorac u malom. Na isti način na koji
božanski um stvara univerzum odražavajući samog sebe u njemu,
tako i umetnik stvara vlastito delo po vlastitom uzoru.
Stvaranje je moguće samo ako je
stvaratelj obuzet božanskim, herojskim zanosom koji transformiše
i samog stvaratelja. Herojski zanos, prema Brunu, predstavlja
iskustvo božanskog unutar sebe samoga. To je snaga koja
omogućava duši da se uzdigne.
Đordano Bruno nam nudi jednu
prekrasnu viziju čoveka, čoveka kao sveobuhvatnog bića, koje je
odraz božanskog tvorca u malom. On sam svojim primerom nudi
sliku vizionara, onoga koji utire put budućnosti, koji je prvi -
da bi ga ostali mogli slediti. Đordano Bruno je filozof koji uči
ne samo rečima već, u istoj meri, i vlastitim životom.
Ivan Tomašević
|
