eleusinske misterije

“Misterije su protanjivale koprenu opsena što ih je čoveku oko čula tkao vidljivi svet, i za posvećenike Eleusinske religije smrt i život nisu bili dve dušmanske strane, nego dva lica jedne tajne koja ostaje jedina podloga stvarnosti, dva prolazna stanja jedne i večne supstancije.”

Eleusinske misterije, koje su se održavale početkom jeseni u čast boginja Demetre i Persefone, bile su najsvetije i najpoštovanije svečanosti stare Grčke. Misterije su utemeljene u gradu Eleusini, nekih dvadesetak kilometara od Atine, u ranom mikenskom periodu (XV - XIV vek p.n.e.), a održale su se tokom naredna gotovo dva milenijuma.

Misterije su bile strogo zatvorena religija rodova, koja je kasnije, kad je Eleusina potpala pod atinsku upravu (VII vek p.n.e.), postala atinski državni kult. Kult se vremenom sve više širio i poprimio je panhelenski značaj. Svi helenski filozofi, pesnici, umetnici i državnici bili su posvećeni u eleusinsku mudrost koja je ostavila traga i u njihovom stvaranju. Po dubini mudrosti koja je iz njih zračila, misterije su izvršile jak uticaj na razvitak helenskog duha i helenske misli.

Demetra je poštovana u svim zemljama u kojima su živeli Grci. Prikazivana je s vencima žitnog klasja, korpama s plodovima i bakljama. Rimljani su je izjednačili sa svojom boginjom vegetacije i plodnosti polja, Cererom. Kasnije, njen kult se stopio s kultom majke zemlje Geje, boginje Reje, a delimično i frigijske Velike majke Kibele.

Eleusina nije bila jedino mesto u kome su se održavali godišnji festivali u čast boginje žita i godišnjeg obnavljanja života. Slični rituali su bili karakteristični za mnoga središta stare istočno-mediteranske civilizacije, uključujući ostrva Samotraku, Kipar i Krit. U svim ovim regijama postojali su kultovi jedne ili druge boginje života, plodnosti ili žetve, čije je obožavanje uključivalo tajne obrede purifikacije i inicijacije. Najsrodnija Eleusinskim misterijama bila je tzv. Thesmophoria. Ovim obredima, koji su se izvodili krajem oktobra (u mesecu Pyanepsion, prema starogrčkom kalendaru) prisustvovale su samo žene. Glavno obelježje Thesmophorie bilo je žrtvovanje svinja (isključivo krmača, koje predstavljaju simbol plodnosti) - uobičajena žrtva htonskim božanstvima. Ceremonije su uključivale post, pročišćavanje, ritualni silazak u podzemni svet, čime se magijskim putem obnavljao život iz podzemnog sveta smrti. Slično tome, u Eleusinskim misterijama se takođe pojavljuje obred pranja i žrtvovanja svinje boginji Demetri.

Eleusinske misterije imaju svoje polazište u mitu o Demetri, boginji plodnosti zemlje i ratarstva, koja je prva naučila ljude da obrađuju zemlju. Mit je ispripovedan u Himni Demetri, koja se pripisuje Homeru.

Demetra je imala kćer Koru (grč. Kora ili Kore znači “devojka” ili “kći”) ili Persefonu. Persefona je živela u društvu nimfi na cvetnim livadama Nise, berući cveće i provodeći vreme u plesu i pesmi. Kad je jednom prilikom u šetnji ubrala narcis, cvet smrti, otvorila se pod njom zemlja i iz dubina je izašao bog podzemnog sveta, Had, koji ju je zgrabio i nestao s njom u bezdanu.

Nesrećna majka očajno je lutala svetom tražeći svoju kćer, dok joj na kraju Helije, sveznajući bog sunca, nije otkrio tajnu Persefoninog nestanka. Demetra je zatim otišla na Olimp i okomila se na Zevsa, jer bez njegovog znanja Had ne bi tako nešto uradio. Zatražila je da Zevs, kao najviši bog, učini sve da vrati njenu kćer. Zevs šalje glasnika Hermesa u carstvo mrtvih da prenese Demetrin zahtev. Ali, već je bilo kasno. Had se u međuvremenu oženio Persefonom i učinio je kraljicom svog podzemnog carstva.

Potom je Demetra žalosna napustila Olimp. U svom očajnom traganju za Korom, prerušila se u staricu, i tako prerušena došla do Devičanskog izvora u Eleusini, gde je nalaze kćeri eleusinskog kralja Keleja i odvode u svoju palatu gde je lepo primljena, iako nisu znali da ugošćuju boginju. Metanira je uzima za dadilju svom najmlađem sinu. Iz zahvalnosti, darovala je žitno zrnevlje Kelejevom sinu Triptolemu i naučila ga da obrađuje zemlju. Po njenom naređenju Triptolem je svoje umeće proširio po celom svetu. Drugom Kelejevom sinu, Demofontu, namenila je besmrtnost. U tom cilju, svake večeri kalila je dete u vatri kako bi postiglo besmrtnost i večnu mladost. Mali Demofont je izvanredno napredovao. Metanira je pokušala da dokuči dadiljinu tajnu i tako je jedne večeri zatekla kako stavlja dete u vatru. Tada se Demetra otkrila u svoj svojoj božanskoj veličini. U njenu čast Kelej je dao da se u Eleusini sagradi veličanstveno svetilište, koje je nakon toga postalo središte njenog kulta.

Nakon što joj je sagrađen hram, Demetra se tamo nastanila, ali još uvek neutešna u tuzi za svojom kćeri, odbijajući da se pridruži drugim bogovima na Olimpu. Živela je samotnim životom, hraneći se samo ječmenom kašom, nanom i vodom. Zanemarujući svoju božansku dužnost, na svet je pustila veliku nerodicu, koja je imala pogubne posledice ne samo po ljude, nego i po bogove. Ljudi su prestali da poštuju bogove i nisu im više prinosili žrtve. Kad je takvo stanje postalo neizdrživo, Zevs ponovo šalje Hermesa u carstvo mrtvih da bi isposlovao kompromis s bogom podzemlja. Had se odazove na molbu, pošto je Kori dao da okusi sedam zrna nara, da bi time osigurao njen povratak. Nerado pristaje na obavezu da dve trećine godine pusti Persefonu na svet, gde će živeti sa svojom majkom, a Demetra je morala da pristane na to da Persefona preostalu trećinu godine živi sa svojim mužem u carstvu mrtvih.

Od tada Persefona s proleća dolazi na zemlju, a Demetra, radosna zbog njenog povratka, daje bilju snagu plodnosti, pa je cela priroda pozdravlja zelenilom i cvećem. Kad se potkraj jeseni Persefona vraća u podzemni svet, Demetra, a s njom i cela priroda, tuguje i oblači se u žalobnu odeću.

Ciklično odlaženje Kore u podzemni svet i ponovno vraćanje na zemlju simbolizuje zimsko umiranje i prolećno buđenje prirode, smenjivanje razdoblja aktivnosti i mirovanja, života “ovde i s one strane”. U to ime, u čast Demetre i Persefone, održavane su Eleusinske misterije. Ono što je karakteristično za te misterije je to da je tajna semena, klice i klasa, koja se vezuje uz kult boginja Demetre i Persefone, kao i tajna života i smrti, postajala tajna onih koji su bili upućeni u misterije. Klas žita simbol je uskrsnuća. Zrno što umire i ponovno se rađa predočuje inicijaciju, ponovno rođenje u praiskonskom stanju. Misterije simbolizuju posmrtno putovanje duše, a originalno su utemeljene na obnavljanju života - ono što je “pod zemljom izvor je blagostanja”; žito je požnjeveno i mrtvo, ali donosi seme i ponovo raste.

Persefona zapravo simbolizuje parabolu: “Ako seme ne umre, žito neće niknuti.” U misterijama ona je predstavljala inicijanta, kandidata koji prolazi kroz smrt da bi se ponovo rodio, da bi kroz podzemni svet stigao na nebo. Mit o Demetri i Kori koju grabi Had, bio je i slika sudbine čovekove duše. Demetra je oživotvorenje večnih stvaralačkih kosmičkih snaga, a Kora je ljudska duša.

Zadatak misterija bio je jačanje i osposobljavanje čoveka za svakodnevno ispunjavanje dužnosti i priprema za život posle smrti. Cilj misterija bio je da pokaže put do bogova, do večne čovekove biti i do stvaralačkih, oblikujućih živih snaga u prirodi koje izgrađuju naše telo i koje tajanstveno deluju u dubinama našeg nesvesnog. Štaviše, cilj im je bio da inicijantima skrenu pažnju na drugo lice života, tj. na smrt, jer su to dvoje prirodno nerazdvojan par, poput dana i noći, i sačinjavaju celovitost postojanja.

Smisao i sadržaj ovog mita neodoljivo podseća na redak iz egipatske Knjige mrtvih, koji kaže:

“... svaki pravedni pokojnik klica je života u dubinama kosmosa, kao što je i zrno pšenice u zemljinim nedrima,” a što pak dovodi Eleusinske misterije u moguću vezu sa egipatskim misterijama.

Kult je bio poveren nekolicini najuglednijih porodica i one su nasleđivale tu službu. One su imenovale hijerofanta ili visokog sveštenika, koji je vodio najsvečanije i najmističnije delove ceremonije inicijacije. Hijerofant je imao isključivo pravo ulaska u tajnu odaju anaktoron, gde su bili smešteni sveti predmeti ili hiera.

Demetrina visoka sveštenica delila je s hijerofantom glavnu ulogu pri vođenju misterija. Smatralo se da je ona preuzimala ulogu Demetre u svetoj drami, ponovno obnavljajući njenu teskobu i beznadežnu potragu za Persefonom. Hijerofantide su bile dve glavne ženske pomoćnice hijerofanta. Panageis sveštenice, takođe poznate kao “pčele”* imale su zadatak da prenesu hieru od Eleusine do Atine i natrag. Dadouchos, drugi muški član po rangu iza hijerofanta, bio je bakljonoša i igrao je značajnu ulogu u ceremoniji inicijacije. Nošenje baklje smatrano je posebnom čašću u Eleusini. On i njegova pomoćnica Dadouchosa, takođe su bili odgovorni za održavanje svetla u Telesterionu, Dvorani misterija, tokom obreda.

Hieorokeryx je bio glasnik, čiji bi gromki glas pozivao inicijante na tišinu, kako bi misterije mogle da otpočnu. On je takođe objavljivao naredbu o strogom ćutanju o misterijama. I konačno, sveštenik na oltaru je bio odgovoran za prinošenje žrtvi dvema boginjama.

Misterije su se odvijala na tri nivoa. Najjednostavniji nivo, namenjen narodu, simbolizovao je zemljoradničke poslove; drugi nivo uključivao je elemente koji su trebali da prikažu i objasne umiranje i ponovno rađanje bilja u prirodi, i takođe je bio upućen narodu. Najviši nivo misterija trebao je da pronikne u tajnu ljudskog života i zagrobne sudbine čoveka, i bio je dostupan samo posebno upućenim učesnicima.

Kao što su postojala tri nivoa misterija, tako su postojala i tri stepena inicijacije: Male misterije bile su uvod u misterije, a predstavljale su pročišćenje ili katarzu; drugi stepen bile su Velike misterije ili telete (učiniti savršenim); a najviši stepen bio je epopteia (najviše posvećenje).

Što se tiče samog uvođenja u misterije, onaj ko je imao želju da bude upoznat s njihovim sadržajem - a mogli su da budu primljeni i muškarci i žene - javio bi se članu spomenutih porodica, uz preduslov da su mu “ruke bile neokaljane krvlju, govor grčki, a život pravedan”. Uvođenje je obavljano postepeno, a počinjalo se s Malim misterijama. Svaki novi inicijant, mist, primao bi instrukcije od svog mystagogosa, koji je bio iz jedne od vodećih eleusinskih porodica. Mist (mystes) koji bi se vraćao u Eleusinu po drugi put, radi uvođenja u najviše nivoe ezoterijskog znanja, zvao se epoptes (posvećeni).

Velikoj proslavi misterija u Eleusini, koja se održavala u ranu jesen, prethodile su manje svečanosti tzv. Male misterije, koje su se odvijale u februaru (mesecu Anthesterion, prema starogrčkom kalendaru), kada bi se u Grčkoj pojavilo prvo zelenilo, a služile su kao priprema za Velike misterije, slavljene krajem meseca septembra (mesec Boedromion, prema starogrčkom kalendaru).

Male misterije svetkovane su u atinskom predgrađu Agri, na poluostrvu Ilisu, gde se obavljalo ritualno pročišćenje mista. Praznik je otpočinjao prinošenjem žrtava Demetri i Kori. Drugi dan iskušenici bi se ritualno prali, što je nadgledao za to određeni sveštenik. Treći dan je bio najvažniji jer se toga dana obavljalo posvećenje.

Misterije su bile visoko poštovane, pa je tako mesec dana pre njihovog održavanja proglašen sveopšti sveti mir, koga su morale da se pridržavaju sve grčke države.

Svečanosti su službeno započinjale 15. Boedromiona i odvijale su se tokom 9 dana, a za svaki od tih dana postojao je propisani niz obreda koje je inicijant morao da sledi prema tačno utvrđenom redu.

13. dana meseca Boedromiona devojke, kistophore, praćene mnoštvom učesnika u slavlju, donele bi posvećene kipove iz Eleusine u Atinu (u svetilište Demetre na atinskoj agori), gde bi se sakupili oni koji su već uvedeni u Male misterije.

Sledećeg dana, 15. Boedromiona, proslava bi započela svečanim proglasom u agori kojim bi se najavili događaji i pozvali inicijanti da uzmu učešće. Drugog dana svečanosti, novi članovi su se obredno kupali u moru, koje “ispira svu ljudsku prljavštinu”. Kupanjem se čovek oslobađa telesnih nečistoća, ali se i na simboličan način oslobađa svega što ometa njegovu vezu s bogovima. Treći dan bio je određen za prinošenje žrtvi. 19. Boedromiona, učesnici misterija krenuli bi u velikoj procesiji Svetim putem od Atine do Eleusine, noseći svete predmete. Zapisi beleže da je broj učesnika dosezao 10 000. Na čelu povorke nošen je kip Ijakha, koji bi po završetku svečanosti bio vraćen u atinsko svetilište. Za nosiocem Ijakha išli su ostali nosioci svetinja, od kojih je najznačajniji bio mistični kovčeg (kistai mystika). Misti su na glavi nosili venac od mirte, Persefoninog cveta, a u rukama klasje žita i baklje.

Uz vedru šalu, pevanje himni i molitava, povorka bi tek kasno uveče, uz sjaj baklji, stigla u Eleusinu. Šesti dan bio je namenjen odmoru, pročišćavanju i postu, koji je prethodio noćnoj proslavi. Post je bio prekidan uveče, ispijanjem posebnog napitka poznatog kao kykeon, a koji se sastojao od grubo mlevenog žita i vode, pomešanih sa svežim mentinim lišćem. (Isti onaj napitak koji je pila Demetra, kako se spominje u Himni Demetri, stih 210-211.) Zrnevlje u napitku bilo je simbol Persefone, večne boginje koja umire, odlazi u podzemni svet i zatim se ponovno vraća u život.

Inicijacija prvog stepena obavljala se 21. Boedromiona, a 22. dana istog meseca, obavljala se inicijacija u drugi stepen. To se događalo u Telesterionu, hramu Demetre i Kore, gde su otkrivane tajne Eleusinskih misterija. Sakupljeni posvećenici, krunisani mirtom, okupili bi se u Dvorani misterija, ispili ritualni napitak i bili bi svedoci ponovo aktuelizovane drame boginja Demetre i Persefone i boga Hada. Bilo je pesme i ritualnog plesa, odzvanjanja gonga u ime Kore, spektakularnih igara bakljama i teofanije (pojavljivanje božanstava). Važnost baklji u misterijama je, između ostalog, u tome što se smatralo da vatra podjednako pročišćava kao i voda. Uzvikivalo se nebu: “Hye” (“Kiša!”) i zemlji “Kye” (“Začni!”).

Bio je to slikovit obred kojim bi se prikazivala vrsta religiozne pantomime, pokazivale svetinje i na naročit način davale pouke o životu, smrti i uskrsnuću. Cilj tih prikaza bio je da izmenom radosti i bola, svetlosti i tame u dušama iskušenika izazove duboki religiozni osećaj:

Ko se toliko nalazi izvan zemlje i bogova... koji ne bi Eleusinu smatrao za neko zajedničko sveto mesto zemlje i svega što je ljudima božansko, a njega samog za mesto koje izaziva najjaču svetu jezu i donosi najveću svetlost. (Elije Aristid).

Cilj tih sakramentalnih radnji bio je da inicijantima skrene pažnju na tajanstvene stvaralačke snage u prirodi, koja u proleće postaje izvor novog života, ali koja u svojim dubinama krije i čoveku neprijatne sile.

Centralno mesto Eleusinskih misterija bilo je otkrivanje tajne sakrivene u mističnom kovčegu. Navodno je to bio mistični predmet koji je podražavao materino krilo. Dodirom posvećenog Demetrinog krila, postizao se osećaj vezanosti sa misterijom porekla, s praizvorom bića i života.

Bio je to odraz dubokog religioznog verovanja u večnu oplođujuću snagu muškog principa i u večnu plodnu snagu ženskog principa. Čudo oplođivanja i rađanja kao i tajna umiranja, bili su za tadašnjeg čoveka čin najveće religioznosti. To potvrđuje i helenistički pramit čiji sadržaj spominje Eshil u svojoj trilogiji o Danaidama, gde Afrodita govori:

Tim sakramentalnim činom inicirani bi se oslobađali straha od svršetka zemaljskog života, prevladavali bi svoje slabosti i ograničenja, doživljavali preporod, sticali novi život i postajali bi deca večne boginje obnavljanja života.

Cela ta sveta drama, sa mnogim nepoznatim pojedinostima, bila je izvedena tako da se učesnicima iz tamnih dubina nesvesnog vraćao stari način doživljavanja i oni su neposredno osećali kosmotvornu snagu u sebi, tj. persefonsku snagu, onu po kojoj oni postoje i žive, a uz nju i demetarsku kosmotvornu snagu, od koje je njihova individualna samo jedan deo i po kojoj sve postoji i živi.

Nakon noćne proslave opet je usledio dan odmora. Osmi dan obavljali su se obredi za mrtve. Deveti dan bio je završni dan svečanosti. Na taj dan ritualno bi se prolivalo vino na zemlju u slavu bogova, uz izgovaranje mističnih stihova, a posvećena tečnost oticala bi u pravcu istoka i zapada. Po završetku misterija (23. Boedromion) učesnicima je saopštavano da se o onome što se videlo i čulo mora strogo ćutati. Ćutanjem se odavalo najveće poštovanje onome što se pri gledanju tajni osetilo - tišina. Strabon govori da tajanstveno sakrivanje svetih radnji čini božanstvo uzvišenijim jer podražava njegovu prirodu koja se kloni našeg čulnog opažanja.

Inicijanti bi se potom vratili u Atinu, pojedinačno ili u grupama. U povratku nije postojala nikakva organizovana povorka. To je bilo vreme predviđeno za razmišljanje i meditaciju.

Misterije su imale svoj javni i svoj zatvoreni deo, pa se tako odvijala pojedinačna inicijacija kao i inicijacija u ime atinske države, u kojoj bi se posvećivalo dete (najčešće dečak) koje se zvalo “dete ognjišta”, da bi se obezbedio boginjin blagoslov nad životom grada. Sveštenik, ovenčan granjem nara, iznosio bi iz hrama zemljanu posudu na kojoj su bile pričvršćene male posudice ispunjene žalfijom, makovim zrnom, ječmom, pšenicom, bamijom, lećom, graškom, sušenim voćem, uljem, vinom, mlekom i neopranom ovčom vunom i davao ih okupljenim učesnicima slavlja.

Šta se sve događalo za epopteje ostaje obavijeno velom tajne. Odavanje inicijatskih tajni smatralo se skrnavljenjem misterija i kažnjavalo se smrću. Ipak, spominje se prikazivanje klasa žita koje se posmatralo u tišini...

Bitno je napomenuti da sam smisao Eleusinskih misterija nije bio nikakva tajna, tj. nije bilo zabranjeno govoriti o nadama koje ulivaju posvećenicima, ali se strogo vodilo računa da se ne govori o radnjama i ritualima da se isti ne bi pogrešno podražavali ili da se ne bi na nedostojan način neposvećenima odale tajne.

Homer, u Himni Demetri, daje nagoveštaj onog što se proživljavalo tokom misterija:

Inicijacija u misterije značila je duhovno rođenje, regeneraciju čitavog pojedinca. Cilj misterija bio je ponovno ujedinjenje individue sa božanskim duhom kosmosa kao celinom, što je za posledicu imalo prosvetljeno, dublje viđenje stvari. To je vodilo razvoju intuicije i duhovne snage, kao i produbljivanju svesti o jedinstvu sa svime što postoji. Na nivou praktičnog, misterije su davale uputstva iniciranima u smislu usavršavanja njihovih života, oslobađajući ih od robovanja ljudskim slabostima.

Eleusinske misterije ostavljale su dubok i trajan utisak na one koji su primili njihove tajne. Pindar navodi:

Srećan je onaj koji ide pod zemlju pošto je ono video; on poznaje svršetak života, a poznaje i Divom dani početak.

Nezaobilazan je i moralni uticaj misterija na posvećenike, što uostalom važi za sva misterijska posvećenja: “bonus intra - melior exi” = “dobar uđoh - bolji izađoh” - piše na mozaičkom podu Eskulapovog hrama u Lambezi, severna Afrika.

... misterije su nas iz grubog i divljeg života izdigle do ljudskog dostojanstva i oblagorodile... upoznali smo osnove života, te smo naučili ne samo da živimo vedrim životom, nego i da umremo s boljom nadom. (De legibus II, 36).

* Sveštenice u Eleusini nosile su ime “pčele”. Pčela ima inicijacijsku ulogu. Simbol je uskrsnuća. Tokom tri zimska meseca, ona kao da nestane, pošto ne izlazi iz košnice, pa simbolizuje dušu koja silazi u podzemni svet i sprema se na povratak. (Ž. Ševalije, Rečnik simbola).