ČOVEK - SLIKA  SVEMIRA

KAKO SU STARI EGIPĆANI ZAMIŠLJALI ČOVEKA

U devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka verovalo se da se o drevnom Egiptu mnogo zna. Formirana je zaokružena materijalističko-pozitivistička slika o infantilnoj civilizaciji tipičnog robovlasničkog uređenja, fanatično nehumane religioznosti koja favorizuje totemizam, obožava životinje i veliča smrt.

Mnoge generacije dece komunističkog i kapitalističkog sveta, vaspitane su u takvoj "istini" koja je važila i za ostale stare civilizacije. U međuvremenu, "heretici" nauke posvećivali su svoje živote izučavanju bogate kulturne baštine egipatske civilizacije.

U drugoj polovini dvadesetog veka, vladajuće pozitivističke tvrdnje omekšavaju pred vlastitim oružjem - dokazima. S druge strane, sve više se osećaju negativne posledice naučno-tehnološkog napretka, koje danas predstavljaju globalni ekološki problem. Otvaraju se novi prostori u istraživanju istorije čovečanstva i celovite slike čoveka. Sve više raste potreba za sigurnošću i težnja za onim što obično nazivamo prirodnost.

Moderni čovek svoj pogled spontano usmerava u prošlost tražeći inspiraciju i kriterijume za izgradnju svoje neposredne budućnosti.

Danas postoje dve međusobno suprotne naučne istine o starom Egiptu. Jedna praktično mrtva, zapisana u mnogim knjigama, koju više ne zastupa nijedan ozbiljan naučnik u svetu; druga mlada, a ujedno i daleko starija od prethodne, koja uvažava drevni Egipat kao jednu od impozantnih civilizacija s neprocenjivim kulturnim blagom.

Staroegipatsko poimanje čoveka zasnovano je na civilizacijskim principima koje ni stari Grci, ni Rimljani nisu u mnogo čemu uspeli da shvate. Stoga je razumljivo da današnjem modernom naučnom mišljenju egipatska filozofija i religija nisu pristupačne.

Njihovo viđenje čoveka u osnovi je istovetno viđenju bilo koje predhelenske civilizacije. To znači da Egipćani nisu posedovali neko svoje posebno znanje i verovanje, što im se obično pripisuje. Njihova specifičnost vidljiva je u izrazito praktičnoj primeni znanja starog vremena, o kome danas vrlo malo znamo.

Egipatska filozofska misao prikazuje čitav svemir kao jedinstven organizam koji se sastoji od bezbroj živih sastavnih delova. Svaki njegov deo je u harmoničnom odnosu s ostalim delovima i celinom. U ovakvoj viziji živog univerzuma, čovek predstavlja jednu od karika lanca postojanja. Zbog toga se i njegova evolucija odvija u dinamičkoj interakciji s jedinstvenim principima i snagama univerzuma čiji je on sastavni deo.

Stari Egipćani su posedovali složen teološki sistem. Razradili su mnoge odnose bogova i ljudi. Njihovo poimanje vidljivog i nevidljivog, prolaznog i večnog, života i smrti bilo je međusobno usko povezano sa značenjem prirodnosti i istinitosti.

U načelima Kibaliona naziremo principe po kojima je načinjen svemir. U njima se tumače podudarnosti između vidljivog i nevidljivog:

1. Svemir je mentalan i sve je mental.

2. Ono što je gore, uporedivo je s onim što je dole; ono što je dole, uporedivo je s onim gore.

3. Ništa nije statično. Sve je vibracija.

4. Sve je dvostruko. Sve ima dva pola, sve ima svoju suprotnost.

5. Sve ima plimu i oseku. Sve ima svoje periode napredovanja i povlačenja. Sve se diže i pada. Sve se giba kao klatno: njegov otklon na desno jednak je njegovom otklonu na levo. Ritam je kompenzacija (poravnavanje).

6. Svaki uzrok ima svoju posledicu. Sve se događa u skladu sa zakonom. Slučaj nije ništa drugo nego projekcija jednog zakona koji se ne poznaje.

7. Rađanje postoji svuda. Sve ima svoje načelo muškog roda i svoje načelo ženskog roda.

Ovih sedam načela podučava da ukidanje suprotnosti omogućava jedinstvo. Čovek je u ovom svetu promena i dvojnosti života i smrti, užitka i boli, razapet u prostoru svoje svesti i nastoji da spozna sebe. Svrhu njegovog postojanja i njegov evolucijski put predstavlja vlastita transformacija. Za stare Egipćane čovek učestvuje u svetu sa SEKHEM, životnom moći, koja oživljava čitav svemir. Za njega je bitno da spozna svoje ime REN, koje mu čuva identitet. REN je jedinstveno biće, to je čovek određen svojom stvarnošću i svojim delom - princip logosa, stvaralačka reč.

Prema verovanjima Egipćana, čovek je sastavljen od više ljuski (7 do 9) slično božanskoj eneadi. Svest i volja mu omogućavaju da međusobno poveže ove delove i da sačini jednu harmoničnu i dinamičnu celinu - celovitog čoveka.

U tzv. Knjizi mrtvih, tekstovima koji su pronađeni u grobnicama, nalazimo mnoge informacije o egipatskom učenju i verovanju. Papirus Anni (Anijev papirus), jedna od verzija Knjige mrtvih, između ostalog jasno opisuje njihovo viđenje čoveka. U popularnoj sceni psihostazije, koju nazivamo "vaganje duše" ili "vaganje srca umrlog", prikazana je sedmorostruka konstitucija čoveka. Kao što postoji sedam boja spektra sunčeve svetlosti i sedam osnovnih tonova muzičke lestvice, ovde je prikazano sedam stupnjeva ili aspekata ljudskog bića. Možemo ih shvatiti kao delove, planove, forme manifestacije. Ovi aspekti čine unutrašnju hijerarhijsku gradaciju, od najniže do najviše granice manifestacije, od najgrubljeg do najsuptilnijeg čovekovog dela:

1.  CHAT ili KHAT,

Kamena kocka krunisana ljudskom glavom. To je fizičko telo koje je za života posedovalo inteligenciju i, njome organizovano, posedovalo ljudski izgled. Samo za sebe, ono je običan komad materije koji se raspada nakon fizičke smrti čoveka.

2. ANKH, crveni vrč ili srce, prikazano na levoj strani vage. Predstavlja vitalnu energiju koja pokreće fizičko telo, odnosno, čini ga živim. Ovo je jedan od naziva koji su Egipćani upotrebljavali za ovaj aspekt čoveka. U širem, poznatijem značenju ankh je ključ života, jedan od osnovnih teoloških simbola u Egiptu.

3. KA, središte osećaja, načinjen prema slici Duha, najsuptilnijem aspektu čoveka. Ka je ujedno prenosilac istog duhovnog aspekta i onaj plan manifes­tacije koji daje svoj oblik fizičkom telu. Ovde je prikazan u pokretu, što simbolizuje sposobnost udaljavanja od samog čoveka čiji je integralni deo.

4. i 5. AB i BA, poput sestara bliznakinja predstavljaju dva dela ljudskog uma. Obično su prikazivani kao ženski likovi, nagi i odeveni, ili jedni u veoma skromnoj odeći, a drugi raskošno odeveni. Ab je onaj deo uma koji se odnosi na želje, um vezan za različite osećaje, strasti. To je sedište razuma ili subjektivnog uma okrenutog sebi samom, odnosno svetu vlastitih iluzija.

Ovaj aspekt moderna psihologija danas naziva "svesno Ja". Ba je, s druge strane, sedište čistih ideja. To je reč kojoj je blisko značenje "uzvišen" ili "plemenit" i predstavlja nesebičan um, nezavisan od svih želja, strasti, subjektivnosti. Ba je "mentalno Ja", svest o individualnom postojanju.

6. AKHU 

je duhovno uskrsnuće prikazano u liku ptice s ljudskom glavom. Simbolizuje intuiciju sakralnog. U jednom aspektu to je duša, od­nosno sjajni duhovni deo u čoveku. Zbog svoje "ptičje" prirode nalazi se na krovu konkretnih stvari i ima sposobnost da poleti ka visinama "druge zemlje" Amenti ili Velike Amonove kuće.

7.  SAHU

veliki muški lik s leve strane vage. To je Čovek, odnosno onaj aspekt u njemu, koji može da vrati  svoj izgubljeni status Boga, Boga-Čoveka. On je Čovekov duhovni uzrok, njegov deo koji boravi izvan promena. Zato se nalazi izvan prostora vaganja kao posmatrač. Ovo je, ujedno, najviši deo ljudske prirode, božanska iskra u čoveku koja ga povezuje s njegovim nebeskim poreklom.

Sedmorostruka konstitucija koja je ovde izneta slikovito predstavlja egipatsko viđenje čoveka nastalo u gradu Tebi. To je samo jedan od više načina na koji su stari Egipćani s pedagoškom jasnoćom objašnjavali Čoveka.

 Slikovni simboli koji su u ovom papirusu upotrebljeni, ne podnose jednoznačna i definitivna objašnjenja. U drugim izvorima, gde su drugačije koncipirani, do izražaja dolaze ostali aspekti njihovog slojevitog značenja. Zbog toga stari Egipat i dalje ostaje nepresušno vrelo inspiracije za sve one koji žele da nauče nešto više o Životu, kao što je to bio za Aleksandra Velikog, Pitagoru, Platona, Plotina, Napoleona i mnoge druge koji su vekovima nalazili inspiraciju na obalama Nila.

Andrija Jončić