BHAGAVAD GITA - učenje o čoveku

Kada bismo Bhagavad Gitu posmatrali samo kao stari i vredan književni tekst, ipak ne bismo mogli da ostanemo nedirnuti zanimljivošću njenog sadržaja. U epskoj književnosti stare Indije Bhagavad Gita zauzima posebno mesto. Ovaj sveti tekst većina obrazovanih Indijaca zna napamet. Generalno, smatra se najboljim izrazom indijskog pogleda na svet i suštinom stare indijske filozofije.

Bhagavad Gita, ili u prevodu "Pesma Uzvišenoga", jedna je od epizoda epa Mahabharata, "Velika pesma o plemenu Bharata". Ovaj veliki ep, koji se smatra najopsežnijim delom u svetskoj književnosti, nastao je iz najstarijih predanja arijevske civilizacije koja su se usmeno prenosila, a njegov danas poznat pisani oblik nastajao je vekovima, u razdoblju od 400. p.n.e. do 400. godine.  U sadržaj Mahabharate upredeni su tako mitološki i obredni motivi, elementi istorije i političke veštine arijevske civilizacije, brahmanska i ratnička predanja, teološke i filozofske ideje, moralno učenje kroz legende, priče, basne i parabole.

Bhagavad Gita se izdvaja kao poučni deo epa. Nazivaju je potpunije Bhagavadgita upanišadah, što znači "Tajne nauke koje je otpevao Uzvišeni". Izraz bhagavad proizlazi iz epiteta bhagvan (uzvišeni, milostivi) koji se davao božanskim bićima, dok gita označava pesmu, božansku mudrost koja razotkriva skrivene zakone života. U „Pesmi Uzvišenoga“ pouku daje Krišna, predstavljen istovremeno kao kraljević, junak nad junacima i svemogući stvoritelj svetova.

Bhagavad Gita je bila tumačena na mnogo načina. S obzirom na simbole koje sadrži čitav ep, interpretacije su se odnosile na različite nivoe njihovog značenja u istorijskom, astrološkom, astronomskom, čak i u matematičkom ključu. No, psihološka interpretacija pruža najbolji način razumevanja starog indijskog učenja o čoveku, kroz povezivanje simbola sa unutrašnjim karakteristikama i proživljavanjima ljudskog bića.

Simboli Bhagavad Gite neodvojivi su od sadržaja Mahabharate čije je jezgro priča o sukobu dva ogranaka iste kraljevske porodice u plemenu Bharata:

U Hastinapuri, prestonici zemlje Bharata, umire kralj Pandu, a na presto privremeno stupa njegov slepi brat Dhrtaraštra jer su Panduovi sinovi maloletni. Petorica Panduovih sinova, ili kako ih ep zove, Pandave, odrastaju u Hastinapuri zajedno s Kuravama, sto sinova slepog Dhrtaraštre. Pandave, koji su zapravo deca besmrtnih bogova, nadmoćniji su od Kurava u ratničkim veštinama, učenju, takmičenjima, u svemu u čemu se obrazuju kraljevski sinovi, što budi zavist njihovih bratića. Ova netrpeljivost u mladosti prerasta u otvorenu mržnju, kad slepi kralj izabere najstarijeg Pandavu za svog naslednika. Tada ga njegovi sinovi nagovore da ubije Pandave, a posle neuspelog pokušaja, prevarom na kocki, uspevaju da ih prognaju iz zemlje na dvanaest godina. Kada je vreme izgnanstva isteklo, Pandave dolaze pred vrata Hastinapure zahtevajući svoje nasledstvo, ali Kurave odbijaju da im ga prepuste. Tako počinje rat za Hastinapuru unutar iste porodice, a Pandave i Kurave okupljaju svoje velike vojske. Konačna bitka mora da se odvije na polju Kurukšetra, a znak za početak borbe mora da da jedan od Panduovih sinova, najbolji strelac plemena Bharata, kraljević Arđuna. Božanska prisutnost prati Pandave: vozar bojnih kola kraljevića Arđune, njegov savetnik i prijatelj, je sam bog Krišna.

Bhagavad Gita počinje na bojnom polju: vojske Pandava i Kurava postrojene su na Kurukšetri. Obe su podjednako brojne i moćne i ishod bitke je neizvestan. U sredini, između dve vojske, nalazi se Arđuna na svojim bojnim kolima kojima upravlja Krišna. U Arđuninim rukama je luk, a prva odapeta strela označiće početak bitke. Međutim, Arđuna posmatra obe vojske i u svakoj od njih vidi poznata lica, članove svoje porodice, prijatelje iz detinjstva, drugove u igri, učitelje… I, umesto da odapne strelu, on klone na dno svojih bojnih kola, odbaci luk i očajnički zavapi Krišni za pomoć i savet. Zašto da se bori? Nikakva slava ni kraljevstvo nisu dovoljan razlog da uništi ono što je deo njegovog života. Arđuna ne želi da se bori…

Tako počinje razgovor između boga i čoveka na polju Kurukšetra: klonuli ratnik obuzet sumnjama pita, a Uzvišeni odgovara…

Psihološka interpretacija Bhagavad Gite vezana je za simbole koji su sadržajno nastavak Mahabharate. To su Arđuna, Krišna, polje Kurukšetra, dva ogranka porodice Bharata i Hastinapura, za koju se bore zaraćene strane. No, upravo zato što je reč o simbolima, spoljni oblik kojim su predstavljeni u epu poprima bitno drugačije značenje u psihološkom ključu:

* Kraljević Arđuna, božanskog porekla, onaj koji ima prirodno pravo da vlada Hastinapurom, pripadnik kaste kšatrija (ratnika) - spoljašnji je oblik ovog simbola. U psihološkom ključu Arđuna simbolizuje čoveka, biće koje u sebi poseduje božansku snagu, ali i sve ljudske slabosti. Prema starim indijskim učenjima, da bi čovek mogao da ostvari svoj božanski potencijal, on mora da se upusti u borbu sa svojim slabostima. To je unutrašnje ratništvo, snaga kojom se čovek odupire iskušenjima i pomoću koje je, i nakon neuspeha, ponovo spreman da se bori sa samim sobom. No, tome prethodi svestan izbor, trenutak u kome čovek stavlja "na vagu" ono što misli i radi, u kome se opredeljuje čemu će težiti: onome što je u njemu najbolje ili božansko, ili će se prepustiti onome što je trenutno u njemu jako - slabostima. Bhagavad Gita se usmerava na ovo vreme "vaganja" koje prethodi konačnom izboru. Čovek - Arđuna reaguje naprosto ljudski: sumnja u sve i sve preispituje, boji se, svestan je jedino toga da mu je teško, oseća se beskrajno sam i bespomoćan.

* Krišna, vozar bojnih kola i Arđunin prijatelj koji mu se otkriva kao božanstvo, spoljašnja je slika kojom su stari Indijci prikazali jednu dimenziju koja postoji unutar ljudskog bića. To je božanski deo svakog čoveka koji je uvek spreman da pruži pomoć savetom ukoliko njegove poruke čovek želi da čuje i posluša.

* Pandave i Kurave, dva ogranka iste porodice, simbolizuju dve strane istog bića - čoveka. Pandave, božanski sinovi, su oni podsticaji u ljudskom biću koji ga uzdižu i povezuju s njegovim nebeskim poreklom. Slušajući Pandave, čovek izražava ono najbolje u sebi, odnosno živi vrline.

Kurave, sinovi slepog oca, zemaljski su deo ljudskog bića, podsticaji koji čoveka nagone na slepo pokoravanje vlastitim nagonima i vezuju ga za materijalno, a tada se čovek nužno izražava kroz mane.

Indijska učenja zato kažu da je jedan od prvih velikih zadataka čoveka da razlikuje podsticaje svoje dvojne prirode, da prepozna vlastite Pandave i Kurave, a tek onda sledi ili ne sledi njihov poziv. Upravo zbog svoje dvojne prirode čovek je biće koje je stalno rastrgano unutrašnjim nemirima, jer su ove dve strane neprestano u sukobu. Ali, to je prirodno, kažu indijska učenja, i to će se događati sve dok se čovek potpuno ne oslobodi svih vezanosti za zemaljsko.

* Hastinapura, prestonica za koju se bore Pandave i Kurave, zapravo je "Grad mudrosti", uzvišeno stanje ljudske svesti, oslobođeno neznanja, egoizma i vezanosti za materijalno. To je grad koji prirodno pripada Pandavama, ali on se ne osvaja tako lako, kažu Indijci, a Kurave se neće predati bez borbe.

* Kurukšetra, bojno polje na kome će se sukobiti Pandave i Kurave, u psihološkom ključu predstavlja ljudsku svest. Ona je polje delovanja čoveka. Tu se odvijaju najvažnije bitke i zbivaju najvažnije promene koje oblikuju ljudsko biće, tu se sukobljavaju duh i materija, trajno i prolazno u čoveku, vrline i slabosti.

Bhagavad Gita simbolički opisuje čoveka "iznutra", kao biće koje poseduje dimenzije koje tek treba da upozna i dosegne. Čovek - Arđuna je jedan od Pandava, ima nebesko poreklo, on je prijatelj i učenik božanskog principa koji nosi u sebi. Njegova baština je duhovna svest, Hastinapura, svest kojom vladaju vrline i mudrost. Čovek je biće velikih mogućnosti, međutim, on svoje potencijale tek treba da ostvari. Pandava tek treba da osvoji Hastinapuru, jer priroda čoveka nije samo nebeska. Jednako je snažna njegova vezanost za zemaljsko i zato je trenutna svest čoveka polje sukoba, rastrgana između različitih snaga koje u njoj postoje.

Bhagavad Gita ne govori o bici koja se događa samo jednom u životu. Svakog dana čovek ima priliku da pita sebe hoće li se boriti protiv vlastitih mana, a drevni stihovi Bhagavad Gite izjednačuju ljudski život s ovom unutrašnjom borbom koja je neophodna za rast ljudskog bića.

Zato Krišna savetuje Arđuni borbu, napor u savladavanju onoga što nije Arđunina istinska priroda. No, Krišna ne govori samo o manama koje Arđuna treba da savlada. Neznanje je takođe ono što ga vezuje za materiju i onemogućava mu izlazak iz tog stanja vezanosti u kom sebe neprestano ranjava.

Zato je prvi čovekov zadatak spoznaja: prepoznati svoju dvojnu prirodu i njene različite podstreke. Razlikovati svoje plemenite težnje od svojih nagonskih prohteva, dužnost od želje za udobnošću, Pandave od Kurava. Tada može da napravi izbor. Ali, još uvek je na početku puta. Borba koju Krišna savetuje znači "preduzeti nešto", delovati, jer:

Ne može se čovek

nikad osloboditi od dela

i spasiti samim time

da delatnost izbegava,

a niti je ikad iko

samo samim odricanjem postigao savršenstvo.

 

Ne postoji takvo biće

koje bi u stanju bilo

da ostane makar samo

i trenutak nedelatno,

jer ga sama svojstva koja

proističu iz prirode -

pa i protiv svoje volje - sile

i nagone na delatnost.

Već i samo mišljenje je

delatnost u carstvu misli.

Život je sam po sebi delovanje, ali treba znati kako ga živeti. Kao što delovati ne znači preduzeti bilo šta, tako ni živeti ne znači živeti bilo kako. Kad je čovek jednom uspeo da razluči i odabere vlastite Pandave, to svoje znanje treba da primeni na život. Krišna zato podučava Arđunu da delovanju treba da da određeni kvalitet: da vlastitim duhom ovlada nagonima, a "udove delotvorne" koristi za vredna dela, ne tražeći ništa za sebe. To znači da deluje zbog dužnosti, umesto zbog nagonskih prohteva. Želju za dobitkom da zameni plemenitošću. U tome se sastoji borba Arđune - čoveka. Jedino tako u ljudskom biću može da postepeno jača vladavina Pandava. Vladajući tako nad samim sobom, čovek se oslobađa svega što nije njegova istinska priroda.

Krišna objašnjava Arđuni da je jedino takav čovek prijatelj samom sebi i jedino tako može da bude potpuno srećan. Njegova svest se tada uzdiže prema "Gradu mudrosti". Onome kome je to postalo trajna životna stvarnost, odnos prema svemu što postoji potpuno se menja. Takvog čoveka Krišna naziva joginom i mudracem, ali začudo, opisuje vrednosti koje su bile i ostale prepoznatljive svakom ljudskom biću i izvan granica drevne Indije:

Za jogina onog koji

sasvim vlada sobom

i koji je bogat znanjem,

srcem punim blaženosti,

za kog vredi podjednako

svaka stvar na ovom svetu,

bilo kamen, bilo glina,

pa bilo i sjajno zlato -

velimo da usklađen je.

 

Pun je uvek prijaznosti

prema svakom koga sretne,

bilo da su prijatelji,

bilo da su protivnici,

bilo znanci ili stranci,

bilo dobri ili loši,

njemu je to sve svejedno:

on ih ljubi podjednako…

 

Ana Jončić