Zašto ne znamo da izrazimo šta mislimo i osećamo?

Jedan od mnogih paradoksa u kojima živimo je da u eri masovnih i brzih komunikacija,  ljudi imaju sve više problema u komunikaciji.

Danas za nekoliko sati, ponekad za nekoliko minuta, možemo da saznamo šta se događa na drugom kraju sveta. Vesti dolaze velikom brzinom; radio, televizija, časopisi, novine se trude da prenesu male i velike događaje, dajući im svoju željenu boju. A mi stojimo sa strane razgovarajući s drugima manje nego s ekranom televizora, radijom, s nekoliko štampanih stranica u boji na kojima se pojavljuju slavna lica.

Ipak, znamo malo, ili, pak, ništa o onome što se događa u duši naših prijatelja i rođaka, nismo sigurni u ono šta sami osećamo i mislimo, a što je najgore, teško nam je da iskreno komuniciramo s drugima.

Ljudi veruju da vole i veruju da misle, ali nisu uvereni u autentičnost ni svojih osećaja, a ni svojih misli. Dokaz za to je brzina kojom mnogi menjaju mišljenje ili partnere... Roditeljske i bratske veze održavaju se ponekad zbog potrebe ili konvencionalnosti, ali nedostaju istinska ljubav i prirodno izražavanje te ljubavi. Nedostaju reči i spontani gestovi, koji potvrđuju postojanje osećajnih veza.

Ostavimo po strani konvencionalne čestitke i mrmljanja, nameštene reči za razne okolnosti i ovaj ili onaj razgovor.

Umesto malo iskrenijih reči, ljudski kontakt se svodi na emocionalne impulse koji dolaze i odlaze, pojavljuju se i nestaju s istom nestabilnošću, kao i ti impulsi.

Ideje o životu i njegovim brojnim socijalnim, političkim, ekonomskim, kulturnim, religijskim i drugim aspektima, zavise od promenljive mode, a budući da niko ne želi da bude označen kao “čudan”, prilagođava se modi, menjajući mišljenje kako vetar duva.

Takođe ne možemo jasno i rečito da izrazimo naš način mišljenja, jer stvarno ne mislimo, a ono malo šta mislimo nije deo nas.

Dakle, ostajemo izolovani u svetu komunikacija. Informativni mediji nas čine sterilnima i u njima započinje i završava naš društveni život. Sati provedeni u toj često veštačkoj zauzetosti sprečavaju nas da nekoliko trenutaka mira posvetimo komunikaciji s onima koji nas okružuju.

Toliko često čujemo reči ljubavi koje izgovaraju likovi sa ekrana da više ne osećamo potrebu da ih mi kažemo onima koje volimo. Osim toga, snaga fikcije čini fikcijom naše moguće, ali neizgovorene riječi.

Šta se dakle događa?

Postoje dva problema: nedostatak ideja i osećaja – jer nas niko nije učio ni pripremao da ih razvijamo – i nemogućnost da izrazimo ono što ne posedujemo u sebi ili posedujemo, ali vrlo nejasno i neodređeno.

Neuspesi velikih i malih ideologija, svakodnevni sentimentalni neuspesi znaci su koji upozoravaju na nestabilnost osećaja i ideja koji nemaju ni čvrst temelj, niti su dobro oblikovane.

Nedostatak komunikacije proizlazi iz nesigurnosti da se kaže ili čini ono što nam nije jasno ni u nama samima, ni u drugima.

Mislim da je potrebno da preispitamo nivo osećaja i prepoznamo one pozitivne kako bismo im dali ulogu koju mogu i trebaju da odigraju u našem životu. Na nama je da kontrolišemo i izbegavamo štetne emocije, a ojačamo one koje su korisne. Ali potrebno je preispitati i sposobnost mišljenja, analize, izbora, odlučivanja i delovanja u skladu s odlukom; pre svega, potrebno je naučiti rasuđivati samostalno i ne dopuštati da na nas utiče ono što prihvataju ili ne prihvataju struje mišljenja.

Odavde do ispravnih reči, potreban je samo jedan korak. Nemoguće je istinski osećati, a ne izraziti to, kao što je nemoguće misliti, a ne delovati u skladu s tim idejama. Svetu komunikacija treba dodati komunikaciju između ljudi, koji znaju šta je vredno da se prenese drugima.

Delia Steinberg Guzmán

Predsednica Međunarodne organizacije Nova Akropola