NEOPLATONSKA AKADEMIJA U FIRENCI

Kada je 529. godine car Justinijan zatvorio poslednju neoplatonsku školu u Atini,  nastupilo je teško doba za Platonovo i neoplatonsko učenje u Evropi. Za nepuna tri veka grčka filozofska učenja gotovo su potpuno nestala s evropskog kontinenta, povlačeći se pred širenjem hrišćanskih učenja. Nestankom filozofskih neoplatonskih škola, hrišćansko učenje, koje se oslanjalo na odabrana Aristotelova dela, učvršćuje svoj monopol nad znanjem u sledećem milenijumu.

To vreme možda najbolje oslikava Petrarkina rečenica: "Svetina poštuje Aristotela, a napredniji Platona". Platon, kao i Aristotelova dela o prirodi nisu bila prihvaćena od strane crkve, jedine koja je u to vreme obrazovala ljude. Neki su se humanisti uzalud pozivali na Avgustinovo delo „O državi božijoj“, nastojeći da ukažu da je Platon dosta bliži hrišćanskom učenju od Aristotela, čiji su logički spisi u kombinaciji s crkvenom doktrinom postali službeno učenje na univerzitetima širom Evrope. Oksfordski profesori koji se nisu slagali s učenjem iznesenim u Aristotelovom „Organonu“ bili su u XVI veku još uvek kažnjavani novčanom kaznom od pet šilinga, a doktor filozofije i teologije nije mogao da postane niko ko se nije, kako je pisalo u statutu univerziteta, "napio s Aristotelovog izvora". U takvoj atmosferi se, u vladarskoj kući Mediči u Firenci, ponovno pojavljuje veliki interes za Platonovo učenje. No, krenimo ispočetka.

Platonova Akademija u Atini delovala je oko osam vekova, sve do 529. godine kada ju je zatvorio rimski car Justinijan. U međuvremenu, Konstantinopolj postaje snažno kulturno središte. Nakon što je u VII veku u Aleksandriji razoren Museion i spaljena biblioteka, Konstantinopolj ostaje jedino pravo filozofsko žarište. Dodatni podsticaj dobija u XI i XII veku, u vreme Mihaila Psela (Mikhael Psellos), koji je podstakao razvoj mnogih filozofskih škola na tom području, pa tako oko 1410. g. učeni Grk Georgije Gemistos Pleton (Georgios Gemistos Plethon), koji će kasnije odigrati veliku ulogu u osnivanju neoplatonske Akademije u Firenci, osniva neoplatonsku školu u Mistri nedaleko nekadašnje Sparte. Tamo se sklonio zbog sve učestalijih turskih pretnji Konstantinopolju. Kao njegov učenik pojavljuje se Vasilije Visarion (Basilios Bessarion) koji je kasnije nakon pada Kostantinopolja postao carigradski latinski patrijarh. On je desetak godina učio i radio pod Pletonovim vođstvom.

Vizantijskim se filozofima poziv na koncil u Feraru (Ferrara) 1438. g. na kome je trebalo da dođe do ujedinjenja dve crkve (Istočne i Rimske), činio kao dobra prilika da se antičko učenje ponovno vrati na Zapad, kao i da se spasu stari grčki tekstovi pred najezdom Turaka. Gemistos Pleton i Visarion dolaze 1439. g. u Firencu, gde je koncil premešten iz Ferare, te održavaju niz predavanja o gnostičkoj i neoplatonskoj filozofiji. Pletonovo veliko znanje i harizma ostavili su snažan utisak na tadašnjeg vladara Firence, Kozimu Medičija (Cosimo de' Medici), koji je odlučio da okupi najbolje umove radi prevođenja grčkih tekstova na latinski jezik. Tako se rađa ideja o osnivanju neoplatonske akademije.

Kozimo šalje svoje poslanike širom sveta u potrazi za starim rukopisima. Sam Visarion je sakupio biblioteku od 900 grčkih rukopisa koje pominje Erazmo Roterdamski. 1444. godine Kosimo osniva biblioteku sv. Marka, prvu javnu biblioteku u Evropi, koja je tada svojom platonskom, neoplatonskom, pitagorejskom, gnostičkom i hermetičkom građom predstavljala jedinu alternativu hrišćanskom učenju. Na univerzitetu u Firenci potaknuo je učenje grčkog jezika, koji se nakon gotovo sedamsto godina ponovo počeo učiti u Evropi.

U međuvremenu Pleton postaje učitelj sinu Kosimovog ličnog lekara, mladom Marsiliju Fićinu (Marsilio Ficino). Kozimo u mladom Fičinu prepoznaje genija i naslućuje duboku želju za istraživanjem koja je plamtela u njemu. Shvatio je da je on čovek koji bi mogao da rasvetli Platonovu filozofiju, pa je njegovom ocu rekao: "Ti si Fićino nama poslat kako bi lečio tela, ali tvoj je Marsilijo poslat s neba kako bi lečio duše".

Uz Pletona, Kozimo dovodi Fićinu i učitelja grčkog jezika Argiropula, još jednog vizantijskog filozofa, koji je uz Medičijevu potporu kasnije postao profesor grčkog jezika, književnosti i filozofije na Univerzitetu u Firenci.

Pleton i Visarion, uz svesrdnu pomoć Kozima Medičija, osnivaju Akademiju oko 1450. godine. Cosimo prepušta vođenje Akademije mladom Fićinu, kome daruje vilu u Kaređi (Careggi) blizu Firence i osigurava finansijsku potporu. Fićino dobija kuću na brdašcu Fiesole i stipendiju. Zahvaljujući velikodušnom vladaru mogao je potpuno da se posveti filozofiji. U Akademiji se budi živa prevodilačka delatnost. U tridesetoj godini Fićino je iza sebe već imao prevod Hesiodove Teogonije, Proklovih, Homerovih i orfičkih himni. Kozimo, posredovanjem sveštenika Leonarda di Pistoje iz Makedonije dobija „Korpus Hermetikum“ (Corpus Hermeticum), i traži od Fićina da ga prevede, iako su kompletna Platonova dela već bila sakupljena i čekala prevođenje. „Korpus“ je objavljen u aprilu 1463. g. s posvetom Kozimu koji umire sledeće godine, a nasleđuje ga njegov sin Pjero (Piero di Cosimo de' Medici) . Uz njegovu potporu Fićino završava i objavljuje celokupni Platonov opus, te održava niz javnih predavanja o njegovoj filozofiji. Nakon Pjerovog povlačenja na vlast dolazi Kozimov unuk Lorenco Veličanstveni.

Vaspitan pod Fićinovim uticajem i zaljubljen u Platonovu filozofiju, Lorenco nastavlja s Kozimovim delom. Akademija dobija novi podsticaj i postaje mesto okupljanja mnogih poznatih filozofa i umetnika tog doba poput Botičelija, Mikelanđela i Leonarda da Vinčija. Među njima je bio i dvadesetogodišnji Piko dela Mirandola (Pico della Mirandola). Njegovih 900 pitanja upućenih crkvi, kao i poziv na raspravu rezultirali su optužbom za jeres, te je, napustivši Rim, pokušao pronaći slobodoumnije okruženje u Firenci. Pico u renesansu uvodi Kabalu, staro jevrejsko učenje, verujući da hebrejski tekstovi mogu da pomognu u tumačenju hrišćanske doktrine.

U to vreme je Akademija dosegnula svoj vrhunac. Trojac Lorenco, Fićino i Mirandola utirali su put onome što će se kasnije zvati renesansom u Evropi. Može se slobodno reći da su oni bili firentinska Akademija, iako ne treba zanemariti Landina (Cristoforo Landino), Policijana (Angelo Poliziano), Botičelija i ostale. Najveća zasluga Akademije je ponovno oživljavanje Platonove filozofije. Njen uticaj se širio daleko izvan granica Firence i Italije. Firenca je u to vreme nazivana „drugom Atinom“. Diskusije, rasprave, živa umetnička delatnost, sve je to krasilo firentinsku filozofsku školu koja je bila srce grada.

Treba istaći da je 1400. godine latinski svet posedovao samo dva potpuna i dva delimična prevoda Platonovih dijaloga, te nekoliko komentara o Platonovom „Timeju“. Krajem XV veka, zahvaljujući firentinskoj Akademiji i njenom uticaju, imamo prevode kompletnih Platonovih i Plotinovih dela te brojnih komentara na njih. Pogrešno bi bilo zaključiti da je firentinska Akademija bila ustanova u kojoj su se prevodili samo grčki tekstovi na latinski jezik. Bila je poput duše iz Fićinovog učenja koja se nalazi između apstraktnog sveta ideja i fizičkog sveta, ona koja je uspela doseći nešto od istine i što je najvažnije primeniti spoznato u svakodnevnom praktičnom životu. Tu je ideju neoplatonička Akademija uspela povratiti u život, preneti ponovno s Istoka na Zapad i ostaviti sledećim generacijama.

Lorenco je umro 1492. g, a nedugo zatim i Piko dela Mirandola. Vladarska porodica Mediči proterana je iz Firence, Fićino se povlači i ubrzo umire. To je ujedno značilo i kraj Akademije. Svet se promenio. Konstantinopolj je pao u ruke Turaka, ali su njegovi filozofi u poslednji čas spasili Platonovo učenje prenevši ga na Zapad. U ovom kratkom, ali intenzivnom periodu neoplatonska Akademija preuzela je plamen filozofije. Seme je posejano i u sledećem veku nezaustavljivo će uroditi evropskom renesansom. 1499. godine Akademija više nije postojala, ali su dela njenih sudeonika ostala živeti do danas kao putokaz nekim novim tragaocima za mudrošću.

Nenad Novović