PJER ADO:  FILOZOFIJA KAO NAČIN ŽIVOTA

Pjer Ado (Pierre Hadot) 1922. – 2010. francuski filozof i istoričar filozofije, gotovo nepoznat našoj javnosti, jedan je od retkih univerzitetskih profesora koji je filozofiji davao širi i dublji smisao od onoga koji joj se obično daje na današnjim univerzitetima. Za njega filozofija nije bila samo teoretska naučna disciplina koja nema naročitog doticaja sa životnom stvarnošću. On je filozofiji vratio njeno izvorno značenje: filozofija kao ljubav prema mudrosti i, pre svega, način života, onako kako su to shvatali i živeli antički filozofi.

U svom najznačajnijem delu Filozofija kao način života, on piše sledeće:

... Za stare narode sama reč philo-sophia, ljubav prema mudrosti, bila je dovoljna za izražavanje ovakvog[1] shvatanja filozofije. U Gozbi, Platon je pokazao da Sokrat, simbol filozofa, može biti poistovećen s Erosom, sinom Porosa (obilja) i Penije (siromaštva). Erosu je nedostajala mudrost, ali je znao kako da je stekne. Tako je filozofija uzela oblik misaone vežbe, volje i celokupnog postojanja pojedinca, čiji je cilj bio postići stanje praktično nedostižno ljudskom rodu: mudrost. Filozofija je bila metod duhovnog napretka koji je zahtevao radikalnu promenu i transformaciju načina života pojedinca.

Ovako shvaćena, filozofija je predstavljala način života, kako kroz njenu primenu i kroz nastojanje za postizanjem mudrosti, tako i kroz njen cilj, samu mudrost. U stvarnosti, mudrost ne uzrokuje potpunu spoznaju – ona nam omogućuje “biti” na drugačiji način. Uzvišenost, a istovremeno i paradoksalnost antičke filozofije jeste u tome što u isto vreme sadrži svesnost da je mudrost nedostižna, kao i uverenje da je težnja prema duhovnom napretku nužnost. Prema Kvintilijanovim rečima: Moramo... težiti prema onom najvišem, kao što su to činili mnogi stari filozofi. Iako su verovali da još nikada nije pronađena nikakva mudrost, uprkos tome su nastavili podučavati nauk mudrosti.[2] Stari narodi su znali da nikada neće postati mudraci, na način da postignu takvo postojano i konačno stanje, no barem su se nadali da će joj se približiti kroz određene povlašćene trenutke, a mudrost je bila transcendentno pravilo koje je upravljalo njihovim postupcima.

Mudrost je tada značila način života koji je donosio spokojan um (ataraxia), unutrašnju slobodu (autarkeia) i kosmičku osvešćenost. Prvo i osnovno, filozofija je bila prezentovana terapeutski, s namerom lečenja ljudskih patnji. Ovakvo shvatanje se izričito navodi kod Ksenokrata[3] i Epikura[4]: Ne smemo pretpostaviti da bi ijedna druga stvar bila korisnija od znanja o nebeskim pojavama... nego spokojnost uma i sigurno uverenje. ...

U cilju boljeg shvatanja antičke filozofije kao načina života, verovatno je potrebno uočiti razliku koju su predložili stoici[5], razliku između rasprave o filozofiji i filozofije same. Za stoike, delovi filozofskog sistema: fizika, etika i logika, nisu zapravo bili delovi same filozofije, već pre svega delovi rasprave o filozofiji...

Rasprava o filozofiji nije isto što i filozofija. Polemon, jedan od vođa stare Akademije, znao je reći: Trebalо bi da vežbamo sami sebe u svakodnevici, a ne u dijalektičkim špekulacijama, poput čoveka koji je progutao neke knjige o harmoniji, ali nikada svoje znanje nije primenio u praksi. Takođe, ne smemo biti oni koji će zadiviti svoje posmatrače veštinom silogističkih argumenata, ali koji su, kad se radi o njihovom životu, kontradiktorni sopstvenim učenjima.[6]

Pet vekova kasnije, odjek ovog stava nalazimo kod Epikteta: Tesar ne dolazi do vas i govori: “Poslušajte moje izlaganje o umeću drvodeljstva”, već sklapa dogovor za izgradnju kuće i gradi je... Radi i sam isto. Jedi kao čovek, pij kao čovek... sklapaj brak, imaj decu, učestvuj u građanskom životu, nauči da se nosiš s uvredama i uvažavaj druge ljude.[7]

... Filozofske teorije su u službi filozofskog života. Upravo zato su u helenističkom i rimskom periodu bile redukovane na teoretsko, sistematsko, pomno sakupljeno jezgro, koje je sposobno da izazove snažan psihološki uticaj i dovoljno jednostavno da bi se uvek našlo pri ruci (procheiron). Filozofska rasprava nije bila sistematska da bi se njome osiguralo potpuno, sistematsko objašnjenje celokupne stvarnosti. Pre bi se moglo reći da je bila sistematska da bi se olakšalo umu da usvoji određeni broj principa, međusobno usko povezanih, koji potiču veću snagu uverenja i mnemotehničku efikasnost upravo iz takve sistematizacije. Sabrane kratke izreke, ponekad upadljivog oblika, glavna načela, služile su da se učenik može lako snaći unutar temeljnog uređenja u kome mu je bilo namenjeno da živi.

Da li se filozofski život tada sastoji samo od primene u svakom momentu ili od dobro proučenih teorema s ciljem da se razreše životni problemi? Zapravo, kad se osvrnemo na ono što filozofski život podrazumeva, shvatamo da postoji ponor između filozofske teorije i filozofije kao živog delovanja...

U stoicizmu, kao i kod epikurejaca, bavljenje filozofijom bilo je konstantno delovanje, trajno i istovetno životu samom, koje je trebalo obnavljati u svakom trenutku. U obe škole ovo delovanje može biti definisano kao usmeravanje pažnje.

U stoicizmu pažnja se usmeravala na čistotu namere. Drugim rečima, njen cilj je postizanje sklada između naše sopstvene volje i razuma ili volje sveopšte prirode. Kod epikurejaca, naprotiv, pažnja se usmeravala prema zadovoljstvu, koje se prema poslednjim teorijama smatra zadovoljstvom postojanja. Radi ostvarenja ovog usmerenja, međutim, bilo je potrebno provoditi niz vežbi: intenzivno razmišljanje o temeljnim podukama, stalno obnavljanje svesti o prolaznosti života, istraživanje sopstvene savesti i iznad svega, specifičan stav prema protoku vremena.

Kako stoici, tako i epikurejci, savetuju nas da živimo u sadašnjosti, ne dozvoljavajući sebi da nas opterećuju kako prošlost tako ni neizvesnost budućnosti. Za obe ove škole sadašnjost je dovoljna za sreću jer predstavlja jedinu stvarnost koja nam pripada i zavisi od nas. Stoici i epikurejci su se slagali u prepoznavanju neograničene vrednosti svakog trenutka: za njih je mudrost jednako savršena i potpuna u jednom trenutku kao što je i kroz celu večnost. Posebno za stoičkog mudraca, sveukupnost kosmosa je sadržana i obuhvaćena u svakom trenutku. Štaviše, ne samo da možemo nego trebamo biti srećni upravo sada. Stvar je hitna jer budućnost je neizvesna, a smrt stalna pretnja: Dok čekamo da živimo, život prolazi pokraj nas.[8] Ovakav stav možemo razumeti samo ako pretpostavimo da je u tradicionalnoj filozofiji postojala jasna svest o prolaznosti i o neizmernoj vrednosti postojanja. Postojanje unutar kosmosa, u jedinstvenoj stvarnosti kosmičkog događanja, smatralo se za nešto beskrajno dragoceno.

Dakle, kao što smo videli, filozofija je u helenističkom i grčkom periodu preuzela oblik načina života, umeća življenja i načina postojanja. To, međutim, nije bilo ništa novo. Tradicionalna filozofija i ranije je imala ovakav karakter još od Sokratovog doba. Postojao je sokratovski način života (koga su kinici nastojali da imitiraju), a sokratovski dijalog je bio vežba koja je navodila Sokratove sagovornike da se zapitaju, da se pobrinu za sebe i da učine svoju dušu što je moguće lepšom i mudrijom.[9] Slično tome, Platon definiše filozofiju kao uvežbavanje za smrt, a filozofa kao onog koji se ne boji smrti jer razmišlja o sveobuhvatnosti vremena i postojanja.[10]

Ponekad se tvrdi da je Aristotel bio čisti teoretičar, no i za njega je filozofiju bilo nemoguće svesti na filozofsku raspravu ili na masu znanja. Umesto toga, filozofija je za Aristotela predstavljala kvalitet uma, rezultat unutrašnje transformacije. Način života koji je zagovarao Aristotel bio je život u skladu s razumom.[11] ...

Uopšteno, istoričari filozofije vrlo malo pažnje pridaju činjenici da je tradicionalna filozofija bila, primarno i iznad svega, način života. Oni filozofiju smatraju prvenstveno filozofskom raspravom. Kako se mogu objasniti koreni ove predrasude? Lično verujem kako je ovo pitanje povezano s razvojem same filozofije u srednjem veku i modernom dobu.

Hrišćanstvo je odigralo značajnu ulogu u ovom fenomenu. Od samih njegovih početaka, a to znači od II veka pa nadalje, hrišćanstvo se prezentovalo kao filozofija: hrišćanski način života.[12] Zaista, sama činjenica što je bilo moguće da se hrišćanstvo predstavlja kao filozofija potvrđuje da se filozofija od davnina smatrala načinom života. Ako je bavljenje filozofijom značilo živeti u skladu sa zakonom razuma, obrazloženje je da je hrišćanin istovremeno filozof budući da živi u skladu sa zakonom Logosa – božanskog uma.[13] Da bi se predstavilo kao filozofija, hrišćanstvo je moralo uključivati elemente koji su preuzeti iz antičke filozofije. Moralo se prikazati da Logos Jevanđelja po Jovanu odgovara stoičkom kosmičkom umu, a kasnije i Aristotelovom i Platonovom duhu. Takođe je bilo potrebno uvrstiti i filozofske duhovne vežbe u hrišćanski život. Fenomen preuzimanja pojavljuje se vrlo jasno kod Klimenta Aleksandrijskog i intenzivno se razvija u monaškom pokretu gde pronalazimo stoičko-platonske vežbe usmeravanja pažnje na sebe samog (prosoche), meditacije, preispitivanja savesti i pripremanja na smrt. Isto tako ponovno nailazimo na pridavanje velike važnosti smirenom umu i neosetljivosti.

... Kao što je Dom Žan Lekler (Dom Jean Leclercq) napisao: Isto kao i u antici, filozofija u monaškom srednjem veku ne označava teoriju ili put saznanja, već mudrost življenja, način života u skladu s razumom.[14] Istovremeno, međutim, srednjovekovni univerziteti svedočili su uklanjanju konfuzije koja je postojala u prvobitnom hrišćanstvu između teologije, zasnovane na zakonu vere, i tradicionalne filozofije, zasnovane na razumu. Filozofija više nije bila vrhovna nauka, već “sluškinja teologije” – koju je nadopunjavala konceptualnim materijalima, logikom, fizikom i metafizikom, koji su bili potrebni. Izučavanje slobodnih veština postalo je tek priprema za izučavanje teologije.

Ako na trenutak zanemarimo monašku upotrebu riječi filozofija, možemo reći da je filozofija u srednjem veku postala čisto teoretsko i apstraktno područje delovanja. Više nije bila način života. Stare duhovne vežbe više nisu bile deo filozofije, već su uključene unutar hrišćanske duhovnosti. Upravo u tom obliku ih još jednom susrećemo u Duhovnim vežbama Svetog Ignasija.[15] Neoplatonski misticizam nastavio se u hrišćanskom misticizmu, posebno kroz rajnske dominikance kao što je Majster Ekhart.

Drugim rečima, u srednjem veku sadržaj filozofije doživeo je radikalnu promenu u odnosu na antiku. Štaviše, od srednjovekovlja nadalje teologija i filozofija su se izučavale na onim univerzitetima koje je osnovala srednjovekovna Crkva. Iako je bilo pokušaja da se reč “univerzitet” upotrebljava u odnosu na stare obrazovne ustanove, čini se da ni pojam ni suština univerziteta nikada nisu postojali tokom antike, uz moguće izuzeće Orijenta s kraja kasnog antičkog perioda.

Jedna od karakteristika univerziteta jeste da postoje profesori koji obučavaju profesore, odnosno profesionalci koji obučavaju profesionalce. Time obrazovanje više nije bilo namenjeno osobama koje su ga trebale proći s ciljem da postanu potpuno razvijeno ljudsko biće, već da postanu profesionalci, odnosno s ciljem da mogu naučiti kako da obučavaju druge profesionalce. To je opasnost “sholastike”, te filozofske orijentacije koja je začeta krajem antike i doživela svoj razvoj u srednjem veku, a njeno prisustvo još uvek može da se prepozna u današnjoj filozofiji.

... Na savremenom univerzitetu filozofije, ona očigledno više ne predstavlja način ili model života – ukoliko nije način života profesora filozofije. U današnje vreme filozofski element i životni milje sadržani su unutar državne obrazovne institucije. Ovo je oduvek bilo, a i nadalje jeste, opasnost za njenu nezavisnost.

Kako god, moderna filozofija je prvenstveno i pre svega rasprava koja se razvija u učionici, a potom se prepušta knjigama. Ona je tekst koji zahteva tumačenje.

To ne znači da moderna filozofija nije ponovno otkrila, posredstvom različitih puteva, neke od egzistencijalnih aspekata klasične filozofije. Uz to, mora se dodati da ti aspekti nikada nisu potpuno nestali. Na primer, nije slučajnost da je Dekart (Rene Descartes) jedan od svojih radova nazvao Meditacije (Misli). To zaista jesu meditacije – meditatio u smislu vežbe – u skladu s duhom hrišćanske filozofije Sv. Avgustina, i Dekart preporučuje njihovo vežbanje određeno vreme. Ispod njenog sistematskog, geometrijskog oblika, Spinozina Etika odgovara veoma dobro onome što je sistematska filozofska rasprava mogla predstavljati stoicima. Moglo bi se reći da Spinozina rasprava, koja počiva na klasičnoj filozofiji, podučava čoveka kako transformisati svoje biće, korenito i konkretno, i kako postići blaženstvo. Pojam mudraca, štaviše, pojavljuje se u zadnjim rečima Etike: mudrac, toliko dugo dok se smatra takvim, gotovo nikad nije uznemiren u duhu, već budući da je svestan sebe, Boga i stvari kroz određenu večnu nužnost, nikada ne posustaje nego uvek poseduje istinsku spokojnost duha.[16]…

Može se reći da je ono što razlikuje antičku od moderne filozofije, činjenica što u antičkoj filozofiji nisu samo Hrisip i Epikur oni koji su, zbog toga što su razvili filozofski sistem, smatrani filozofima. Pre bi se moglo reći da je svaka osoba koja je živela prema Hrisipovim i Epikurovim pravilima u svakom smislu bila filozof jednako kao i oni. Političar poput Katona Utičkog smatran je filozofom, pa čak i mudracom, iako nikad nije ništa napisao ni podučavao, zbog toga što je vodio savršen stoički život. Isti je slučaj bio i s rimskim državnicima Rutilijem Rufom (Publius Rutilius Rufus) i Kvintom Mucijem Scevolom Pontifeksom (Quintus Mucius Scaevola Pontifex), koji su praktikovali stoicizam kroz davanje nesebičnog i humanog primera u upravljanju provincijama koje su im bile poverene. Ovi ljudi nisu bili samo prosti primeri moralnosti, već ljudi koje su živeli stoicizam u njegovoj potpunosti, govoreći kao stoici (Ciceron nam izričito[17] prenosi da su izbegavali određen način retorike u sudskim procesima u kojima su svedočili) i posmatrajući svet kao stoici – drugim rečima, pokušavali su živeti u skladu s kosmičkim umom. Bili su u potrazi za ostvarenjem ideala stoičkog mudraca: biti čovek na određen način, živeti u skladu s razumom, unutar kosmosa i zajedno s drugim ljudskim bićima. Cilj njihovih težnji nije bila samo etika već ljudsko biće kao celina.

Antička filozofija je ponudila čovečanstvu umetnost života. Nasuprot tome, moderna filozofija pojavljuje se prvenstveno kao struktura tehničkog žargona namenjenog stručnjacima. …

Filozofija je u antici bila vežba koja se praktikovala u svakom trenutku. Ona nas poziva da se usresredimo na svaki životni trenutak, da bismo postali svesni beskonačne vrednosti sadašnjeg trenutka, jednom kad ga nadomestimo unutar kosmičke perspektive. Vežba mudrosti povlači za sobom kosmičku dimenziju. Dok običan čovek gubi doticaj sa svetom i ne vidi svet kao takav, već mu radije pristupa kao izvoru zadovoljenja njegovih želja, razborit čovek nikad ne prestaje u umu biti svestan celine. On razmišlja i deluje unutar kosmičke perspektive. On ima osećaj pripadnosti celini koja seže iznad granica njegove individualnosti.

Antička filozofska tradicija može pružiti vođstvo u našem odnosu naspram samih sebe, kosmosa i drugih ljudskih bića. U mentalitetu modernih istoričara ne postoji kliše koji zauzima sigurniji položaj i koji je teže iskoreniti od ideje da je antička filozofija predstavljala mehanizam bega, čin uzmicanja pred samim sobom. U slučaju platonizma radilo bi se o begu u svet ideja, o neprihvatanju politike kod epikurejaca, o potčinjavanju sudbini kod stoika. Ovakvo gledište je zapravo dvostruko pogrešno. U prvom redu, antička se filozofija uvek praktikovala u grupi, bilo da se radilo o pitagorejskim zajednicama, platonskoj ljubavi, epikurejskom prijateljstvu ili stoičkom duhovnom usmerenju. Antička filozofija tražila je zajednički napor, istraživačko zajedništvo, uzajamnu pomoć i duhovnu podršku. Iznad svega, filozofi, a prema poslednjim istraživanjima i epikurejci, nikada nisu prestali da vrše uticaj na svoje gradove, transformišući društvo i služeći svojim sugrađanima koji su ih često veličali, o čemu postoje sačuvani pisani tragovi. Političke ideje mogle su da se razlikuju od škole do škole, ali briga o uticaju na grad ili državu, kralja ili cara, uvek je bila jednaka. Ovo je posebno tačno za stoicizam i može se lako uočiti u mnogim tekstovima Marka Aurelija. Kao jedan od tri zahteva koji moraju biti zadovoljeni, uz budnost nad sopstvenim mislima i prihvatanje događaja koje je sudbina predodredila, najvažnije mesto zauzima dužnost pojedinca da uvek deluje za dobrobit ljudske zajednice, odnosno da deluje u skladu s pravednošću. Taj poslednji zahtev je, štaviše, neraskidivo vezan uz prethodna dva. To je ona jedina i ista mudrost koja se potvrđuje kao kosmička mudrost i kao razum u kom ljudsko biće sudeluje. Ovo učešće u življenju u službi ljudske zajednice i u delovanju u skladu s pravednošću temeljni je element svakog filozofskog života. Drugim rečima, filozofski život za sobom prirodno povlači angažman za zajednicu. Ovo poslednje je verovatno najteže ostvariti. Ključ je u tome da treba ostati na nivou razuma, a ne dozvoliti sebi da budemo zaslepljeni političkom strašću, gnevom, mržnjom ili predrasudama. Naravno, postoji ravnoteža – koju je gotovo nemoguće postići – između unutrašnjeg mira koga donosi mudrost i strasti koje se pri pojavi nepravde, patnje i ljudske bede ne mogu obuzdati. Mudrost se, međutim, sastoji upravo u takvoj jednoj ravnoteži, a unutrašnji mir je preko potreban za efikasno delovanje.

Takvo je učenje iz antičke filozofije: poziv svakom ljudskom biću na samo-transformaciju. Filozofija je preobraćenje, transformacija našeg načina postojanja i življenja i potraga za mudrošću. Ovo nije jednostavan zadatak. Spinoza je napisao na kraju Etike:

Iako put koji sam pokazao kao vodeći prema ovom cilju deluje preterano težak, on ipak može biti otkriven. On zaista i mora biti težak jer se retko pronalazi. Kako bi to bilo moguće, da je spasenje jednostavno steći i da ga je moguće pronaći bez velikog rada, a da ga gotovo svi zanemaruju? Ali sve su izvanredne stvari teške kao što su i retke.[18]

Iz knjige Filozofija kao način života (11. poglavlje, str. 264 – 276)

                                                                         Prevod Mirna Peršić